Фолклор старих словена

У свим областима насељеним Словенима, фолклорна грађа је изузетно богата. Иако је покрштавање Словена обављено између средине 9. и краја 10. века (осим Полапских Словена, који су хришћанство примили тек у 12. веку), питање је да ли су њоме били захваћени сви друштвени слојеви, јер подаци из каснијег времена показују да је свештенство морало да уложи много напора како би искоренило паганска веровања, посебно на селу. Та паганска веровања дуже су се одржала у источним него у западним словенским областима, где је деловање католичке цркве било веома успешно. Због тога су у фолклорној грађи и народним умотворинама Јужних и Источних Словена садржани многи елементи старе словенске религије. У руским билинама, а и у српским народним песмама и дугим усменим народним умотворинама, сачуване су успомене на старе словенске богове и хероје, а вероватно и нешто од првобитне словенске митологије. Елементи старе религије одржали су се и у ликовима и култовима појединих хришћанских светаца, на пример, Св. Ђорђа, Св. Николе, Св. Илије, Св. Петкe, а код Срба – и Св. Саве.

Ритуали старих Словена

У ритуалима за плодност код Источних, а делом и Јужних Словена, значајно место заузимају празници за које се везују божанства названа Кострома и Јарило, односно лутке од сламе, које се на одређен начин сахрањују, спаљују, растурају на делове или потапају у воду, уз обредно оплакивање или повике и смех, са циљем да поново оживе. У том ритуалу, обављеном у пролеће, чији је циљ био да се обезбеди плодност, Кострома се појављује као млада жена умотана у беле чаршаве, са храстовом гранчицом у рукама, а Јарило као прекрасни младић на белом коњу. У време летње дугодневице прослављан је празник на који су лутке зване купала потапане у воду и паљене велике ватре. На тај дан трагало се за магичним и лековитим биљкама. Распрострањено је предање о цвету папрати који се расцветава уочи тог дана, а чија магична својства омогућују да се открије закопано благо. У свим ритуалима који се на тај празник обављају јасно су истакнути ватра и вода као супротни елементи, а на основу песама и осталих фолклорних текстова везаних за купала, могућно је реконструисати мит о родоскрвном односу брата и сестре, оличеним двобојним цветом дан и ноћ[5].

За ритуале плодности у јужнословенском фолклору везани су ликови германа и додола. При обреду изазивања кише прављена је глинена лутка мушкарца, названа герман, коју су жене сахрањивале у суву земљу са уверењем да ће на тај начин изазвати плодоносну кишу. У време суше, поворка девојчица, најчешће од пете до десете године, које су називане додоле, ишла је од куће до куће певајући песме којима је призивана киша. Додоле су биле босе, одевене у изношену одећу, са венцем од трава, житарица и винове лозе на глави. Између себе су бирале предводницу, звану додола или додолка. Пролазећи кроз поља, додолке су их прскале водом, док их је испред сеоских кућа домаћица посипала водом по глави и ногама, а затим даривала брашном, вуном или новцем. Иначе и код Јужних и код Источних Словена киша је изазивана на тај начин што је преко мртваца, најчешће утопљеника, кога би за тај обред ископали, изливана вода

Култ старих Словена

Распрострањен обичај, посебно код западних Словена је спаљивање Моране. Обичај се обично практиковао на прелазу зиме и пролећа. У Чешкој и Моравској, се на овај празник се лутка Моране бацала у реку. Овом приликом би се на симболичан начин приказао крај владавине зиме и смрти и долазак пролећа. Ритуал је имао радосне елементе. Поворка која је носила лутку Моране певала је песме, носећи лутку ка реци. Многи аутори тврде да овај ритуал је представља симболичан савез народа са божанствима живота, попут богиње Весне. Морана је била богиња смрти и зато није била омиљена у народу

Тела покојника су спаљивана на ломачи, над којом је подизана могила. Са мужем сахрањивана је и једна од жена (живели су у полигамији). Тај је обичај утврђен код западних Словена у VIII-X веку. У Русији и на Балкану нема о томе помена. Заједно са спаљивањем приређивана је страва тј. „даћа“. Од заоставштине покојникове приређивала се велика гозба, а на њој су се одржавала такмичења у песничењу, мачевању, коњске трке, итд. Победници су добијали дарове од заоставштине покојника, а наследници су се трудили да они, уколико је могуће, буду што богатији, да се покојник не би жалио на њихов тврдичлук. Са мртвацем спаљивани су и његов коњ, хрт и најбоље оружје (а доцније само мале имитације).

У одређено време, у пролеће и јесен, душе покојника излазе из подземног мрака и студени и долазе на земљу у посету својима, и траже од њих: јело, пиће, огрев, купање. Само име нав значи онај други свет; по чешким изворима „пошао је у нав“ значи: умро је. Пуни чежње и жудње за животом и завидећи срећи живих, духови умрлих тражили су да се и њима нешто удели и претили су осветом, неродицом у пољу и затирањем породице, кад би их живи заборавили и занемарили своје дужности према њима. У пролеће и јесен, а каткад и усред зиме, приређивале су се за душе предака у свакој породици гозбе, и мртви су спомињани и позивани за трпезу; сипало им се под сто нешто од обредног јела и пића; удешавала су им се купатила, итд. Све је то остављено преко ноћи, а ујутро гледали су и радовали су се, ако је нав оставио трага за собом, односно ако је дух окусио јело. У том загробном свету владао је, како се чини, пагански бог Велес-Волос (код Чеха назив за ђавола у XV и XVII веку).