Савa Савановић, један од најпознатијих вампира у веровањима српског народа.Живео је у колиби на реци Рогачици у Зарожу код Баине Баште у Србији и да је пио крв свих који су му долазили да меље брашно. Млин је купила породица Јадодић из истог села, али нису смели да га користе из страха од вампирске освете. Али онда су схватили да је то рудник злата, с обзиром на то да су многи туристи долазили да га посете, додуше, увек током дана. Породица је неко време одлагала реновирање млина из „страха да се Саво не наљути“, а када је посао коначно кренуо, цела конструкција се урушила. Локално становништво сматра да је то знак да је Саво поново слободан. Како пишу новине, градоначелник Миодраг Вуетић је наводно признао: „Људи су забринути. Сви знају за легенду о овом вампиру и мисле да ће сада бескућник тражити нове жртве. „Сви смо у паници. Он је додао да је другима лако да се смеју њиховим бригама, али да чврсто верују да вампири постоје. Он је потврдио и да је месна заједница саветовала мештанима да ставе бели лук на врата и прозоре како би отерали Саву. Такође, подсећамо да у свакој просторији куће ставите крст“, додао је Вуетић. Сељани који су имали користи од туристичког бума због легенде о вампирима кажу да сада желе да напусте ово место на миру. Иако се верује да је Саво први познати српски вампир, у српском народном предању постоји сумња да је пре њега постојао мит о Петру Благојевићу из Големог Градишта који је умро 1724. године. и исте године се повампирио, пише „Дејли мејл”.
Петар Благојевић, у аустријским изворима Peter Plogojowitz (немачки), био је сељак из Србије, за којег се везује легенда да је после смрти постао вампир. Живео је крајем 17. века, почетком 18. века, умро негде 1725. у селу Kisilova, највероватније данашње Кисиљево код Великог Градишта. Северна централна Србија била је тад део Аустријске монархије (од 1718. до 1739; види: Краљевина Србија (1718–1739)). Након његове смрти људи у његовом крају су почели после кратке болести да умиру. Настала је сумња да је вампир. Пре њихове смрти многи су тврдили, да им је умрли Благојевић у ноћи указивао и давио. Његова супруга је побегла непосредно после тих чудних збивања изјавивши да јој је у сну дошао мртав муж тражећи јој своје опанке. Најзад му је отворен гроб, тело му, наводно, није трулило, а на уснама је имао свежу крв. Мештани његовог краја су пробили колац кроз његово мртво срце и спалили тело. Одговорни службеник аустријске управе нерадо је допустио поступак, али је пристао због „страха“ мештана да цело њихово село буде уништено од вампира, и њиховог захтева да учине све потребно као што у „турска времена“, то јест кад је село било под османлијском влашћу. Извештај аустријског службеника Фромбалда о овом случају, објављен у бечком часопису Wienerisches Diarium („Бечки дневник”), спада у прва помињања вампиризма у Европи новијег доба, преведено је на више језика и учествовало у „вампирској манији“ у Енглеској, Француској и Немачкој.
Догађај је био сличан ономе са Арнолд Паоле пар година касније, што је изазвало и једно званично истраживање аустријске владе. Феномени или изгледи наводне нетрулежности тела, „нова“ коса, кожа и нокти, надувена и румена лица те и крв на уснама данас су објашњени и део су једне фазе посмртног остатка. Народу непознате болести и епидемије могле су да створе веровање у дејствовање натприродних сила. Арнаут Павле Арнаут Павле (у западној литератури познат као Арнолд Паоле (Arnold Paole) је био српски хајдук за кога се веровало да је након своје смрти постао вампир. Прича о Павлу је једна од раних прича о вампирима, која се очувала годинама без промене. Сматра се да део његовог имена „Арнаут“ означавало његову војну службу у османлијској војсци, јер су хришћанске најамнике у турској војсци тада називали „арнаутима“. Ране 1725. Арнаут Павле се вратио из турске војске у свој родни крај код Мораве. Северна централна Србија била је од 1718. под аустријском влашћу. Село се у каснијем извештају комесара Јоханеса Фликингера звало “Meduegia” (Медвеђа), које се у првим тумачењима често повезивало са данашњом Медвеђом. Међутим, данашња Медвеђа (у Јабланичком округу) се није налазила под аустријском влашћу. Ради се о селу Медвеђа код Трстеника, на северној обали Западне Мораве. Бивши најамник је купио нешто земље, окренуо се пољопривреди и био је брзо познат сеоској заједници. Могуће да је добијао новчану подршку аустријске војне управе, која је тежила да на граници према Османлијама држи војну милицију упозната тереном, околностима и турском војском. Заволео је ћерку једног комшије и убрзо су се венчали. Павле је говорио својој жени о свом страху да умре рано. Кад је служио турску војску био је постављен „код Косова у турској Србији“ (у оригиналу „bey Gossowa in dem türckischen Servien“), где је владало сујеверје да проклетство нађе оног ко би извршио самоубиство; тај би се вратио из мртвих, то јест као мртвац не би нашао мир. Такође је говорио да је у Грчкој имао сусрет са вампиром, који га је пратио до „турске Србије“ где га је Павле убио. Павле је отворио гроб вампира и спалио га. Осим тога је јео од земље испод које је лежао вампир да би се заштитио од будућих напада. Доживљај је толико утицао на њега да је напустио војску и вратио се родном крају. Године 1725. или 1727. Павле је пао са велике висине и однесен онесвешћен кући. Имао је вероватно тешке унутрашње повреде, те је брзо умро. По Јоханесу Фликингеру пао је са сењака и сломио врат. Сахрањен је на месном гробљу. Након кратког времена почеле су вести о њему. Виђен је више пута у свом крају, увек ноћу. Једни су тврдили да их је посећивао и давио. Међутим, нико није говорио да је хтео да сиса крв. Неколико недеља касније више људи који су тврдили да су га видели су нађени мртвим, са нејасним узроком смрти. Број умрлих је бројао око четири. Мештани су на предлог свог „хаднука“ (хајдук, врачар, лекар?), који је раније присуствовао истим догађајима, отворили његов гроб, пробили колац кроз његово мртво тело и спалили га. Исто су учинили са телима жртава. (Исте године 1725. је у селу Кисиљеву код Пожаревца умро и Петар Благојевић, човек за кога се такође сумња да је након смрти постао вампир. Јако мала раздаљина између ова два случаја доводи их у директну везу, тј. да је Павле узрок посмртних дешавања са Петром). Ново умирање у Павловом крају почело је 1731. Умрло је седамнаесторо људи, опет са нејасним узроком смрти. Прва која је умрла била је 60-годишња Милица, затим једно осмогодишње дете, двадесетогодишња Стана (умрла при порађају, говорила да се мазала вампирском крвљу) и њено новорођено дете, један шеснаестогодишњи момак (умро после три дана болести), једна десетогодишња девојчица, седамнаестогодишњи Јоаникије (умро после три дана болести), онда „хаднукова“ супруга, затим Ружа (умрла после десет дана болести), шездесетогодишњи Станче, двадесетпетогодишњи хајдучки син Милоје (умро после три месеца болести), Ружино дете (осамнаест дана старо), двадесетједногодишњи Раде (умро после три месеца болести), жена локалног хајдучког барјактара са њеним дететом, дете „хаднукове“ супруге, и двадесетогодишња снаја хајдука Јовице Станојка (умрла после три дана болести). Задња која је умрла, Станојка, говорила је да се петнаестак дана раније пробудила ноћи гушена те да је била дављена од Милоја. Прва која је умрла, Милица, јела је говеђе месо чију је крв наводно пио пет година раније Арнаут Павле. Аустријска војна управа у Београду послала је званичну комисију да разјасни ситуацију, сачињену од комесара Јоханеса Фликингера (Johannes Flückinger), поручника Бутенера (Buttener) и Ј. Х. фон Линденфелса (Ј.H. von Lindenfels), два војна лекара, Исак Зигел (Isaac Siegel) и Јохан Фридрих Баумгертнер (Johann Friedrich Baumgärtner), и једног свештеника. Отворили су уз присуство месних старешина, међу њима хајдучки капетан “Gorschitz Haduck” (Горшић хајдук?), и локалних Рома и гробове умрлог Радета, „хаднукове“ жене и детета и барјактарове жене и детета, да ексхумирају њихова тела. Та тела су пронађена у распаднутом стању. Стање, које су затекли код осталих, зачудило их је: њихова мртва тела су изгледала да нису трулила, а коса и нокти као да су порасли. Лица су била румена и надувена. Али доказ о наводном вампиризму била је свежа крв на њиховим уснама. Аустријски комесари су наредили Ромима да свим лешевима са истим знаковима одсеку главе и спале. Јоханес Фликингер је послао опширни извештај у Беч, у којим је дао преглед и покушавао да објасни поменута дешавања. Његов извештај је био објављен у више новина и изазвао је у Европи дугогодишњу дискусију о вампирима. Објављено је за неколико година више од двадесет радова. Центар дискусије био је протестантски део Немачке, у чијем теолошком учењу није смело да буде такозваних повратника, који би се после њихове смрти показивали живима и њима чинили штету. Сам Фликингер био је скептичан према натприродним дешавањима, па тако завршава свој извештај са: „Да ли је то вампирство било од сотоне? Зашто се онда није отерао молитвама? Да ли је било природно (мисли на епидемију), зашто се на (њиховим) телима извршила таква казна или призор? Великим, неправедним и живим вампирима нек се одсеку главе и мртве нек се оставе на миру. Није ли међу вампирима био један разуман човек? Одакле доказати супротно? Како да се његовој родбини не урачуна у срамоту?“ Модерно научно објашњење о Арнаут Павле: Поменути феномени (не)труљења тела су типични за једну посебну фазу посмртних остатка. Узрок смрти није познат, за које се сматра да је била крива једна епидемија, на пример колера, која тада још није била позната у Европи, али се већ почела ширити од Индије према западу.
Извор: – Милован Глишић „После деведесет година – У селу Кисиљеву разоткривају тајну првог српског вампира („Глас јавности“, 26. април 2006) – Петар Благојевић – први српски вампир – Превод Фромбалдовог извештаја о овом случају (1725) – Тихомир Ђорђевић, Вампир и друга бића у нашем народном веровању и предању, САН, 1953, Београд стр. – Драгољуб Павловић, аустријска власт у северној Србији (1718-1739), – Државна штампарија Краљевине Србије, Београд 1901, стр. 162-164 Стошић Адам, Под небом Крушевца, Просвета, Београд, 1996.
