Световид је био велики бог Словена, за разлику од Перуна који је био велики бог кијевске и новгородске Русије. О томе нам говори и Хелмонд у 52. гл. своје хронике: “Међу многобројним словенским боговима господари Световид ( Zvantevith), бог земље Рујана. То је онај Бог чија су прорицања најизвеснија. Други богови су поред њега тек полубогови. Да би му указали нарочито поштовање, приносе му, по обичају, на жртву сваке године по једног хришћанина кога одрећују коцком. Сем тога, слали су му сваке године из свих словенских крајева разне дарове за жртву . Нарочито обожавају и поштују храм овога бога; не допуштају да се у њега олако куну, нити да се приступ у нега умрља ма чим и у самом рату. Са свих страна области долазе ту Словени да им се прориче и шаљу штогод за жртву. Трговци који долазе у ову земљу не могу ништа ни продати ни купити ако нису принели на жртву штогод скопоценије од своје робе. Тек после ове жртве они могу обавити своју трговину”

 

Легенде о имену Световид
Један доста нејасен глас  прича да је Лудвик, син Карлов, некада понудио земљу Рујана добро срећном Виду корвејском, јер он бејаше оснивач овога манастира. Проповедници који су дошли из овог манастира преобратише, вели, рујански народ у хришћанство и основаше тамо једну ораторију у част мученика Вида, чијем култу је била посвећена цела област. Ускоро затим, Рујани оставише светлост истине и падоше у још гору заблуду него што су били до тада, јер овог истог Св. Вида, кога ми зовемо слугом божјим, они почеше обожавати као бога, направише му и један велики кип, те су тако служили пре створењу него творцу. Ово се празноверје тако утврди да Световид, бог земље Рујана, постаде првим богом свих Словена.

Рујани су обожавали бог Световида зато што су његову корист окренули име Светог Вида, чије су име унели у њих корвески калуђери.

Један други ситоричар каже да је ова прича измишљена. И он тврди: Нису то незнабошци који су, преобраћени у култ Св. Вида, преокренули овога свеца у незнабожачко божанство; већ, напротив, калуђери су га, нашавши већ готов Световидов култ, покушали заменити свецем, чије име беше истоветно. Они су заиста имали у својим ракама Св. Вида,чији остаци беху изнесени из француске пикардијске Корбије у германску Нову Корбију Ове побожне лажи и лукавства, ова збирка имена врло су честа у средњем веку.Они објашњавају замену Световидовог култа култом Св. Вида.

Преузето из Словенска Митологија, Луј Леже, Алгоритам, Београд 2017.

 

КУЛТ БОГА СВЕТОВИДА

Хелмолд, идентификује Световита са Светим Видом или Гијем(Guy), и износи важност Световидовог култа: ” Он је био први међу свим словенским боговима, онај који је давао најславније победе, који је прорицао најизвеснија прорицања. Тако су виђали, још у наше време , не само Вагринце већ и све словенске области како сваке године шаљу дарове на Рујан, називајући Световида богом над боговима…Каткада су они приспособили на жртву и по којег хришћанина и тврдила да се боговима нарочито допадала хришћанска крв. Један део злата и сребра отетог од непријатеља сипао се у Световидову разницу.
У вези Световидовог култа спомиње се храм у Аркони на Рујну где “…бејаше грдан идол, многу већи него у природи; имао је четвора врата и четири главе, две спреда, а две са леђа ; и спреда и позади изгледа да једна гледа на десну, а другу на леву страну. Брада је обријана, коса ошишана као што носе Рујани; у десној руци држи један рог направљен од разних метала; сваке године га свештеник пуни вином; и по стању овога пића, он је предсказивао жетву те године. Лева рука држи један лук спуштен низ тело. Једна мантија покрива идолово тело и спушта се до ногу. Идол бејаше саграђен од разних дрвећа и тако вешто спојених да се саставак могао приметити тек после најпажљивијег испитивања. Ноге су се опирале о земљу, али се не види како је за њу био утврђен.

Поред идола види се: једна узда, седло и други разни облици божанства. нарочито су се дивии једном колосалном мачу, чија канија и балчак беху од сребра и врло зачајно изрезани.

 

Како се светковао празник овога идола:

Једанпут у години, кад се собере летина, скупи се гомила народа испред храма, па принесу на жртву животињске главе, и сви учествују у овој великој религиозној гозби. Свештеник, који противно обичају земље носи браду и врло дугу косу, једини је имао право да уђе у светилиште. Дан пре те свечаности, он је брижљиво очистио метлом сав храм, где он такође једини има право да уће, пазећи добро да не дише док је ту. Кад му треба да удише ваздух, истрчи на врата да божанство не би било опкружено додиром једног човечјег даха.
“Сутрадан, кад се скупи свет пред вратима, свештеник  узме суд из идолових руку и испитује да ли се течност у суду смањила од раније обележеног знака. Ако јесте, онда он предсказује оскудицу, сиромаштво у производима у идућој години: у противном случају, предсказује изобиље. По овим знацима, он унапред обавештава да ли ће бити мало или много користи од замаљских производа. Затим, то пиће од прошле године проспе по идоловим ногама у виду преливања жртве, па напуни рог новим пићем. Одавши кипу поштовање, чинећи да му нуди да пије, почне онда од њега свечаним призивањем тражити свакојака добра за себе и за отанџбину, богатство и славу за грађане. Онда одједном прогута све оно што је било у суду, поново га напуни, па стави у десну идолову руку.

После овога,донесу пред кип један округао и као стас човечји висок колач, посут медом; свештеник зађе иза колача и пита народ да ли га виде. Ако одговоре да га виде, он изјави жељу да га догодине не виде. Ова жеља значи не да свештеникова или народна срећа догодине буде боља, већ да је догодишња жетва обилнија. Затим поздрави народ у име идола, опомене га да остане постојан у својој побожности и у победи на копну и на мору. Остатак дана посвећен је гозби; једу месо животиња принесених на жртву. Оне их тада наведу и на неумереност. Но, на овим гозбама повредити умереност и трезвеност, значи учинити акт побожности. Сви људи и жене дају сваке године за култ богу по један новчић. Попу додељују трећину плена као да је он допринео победи. За своју службу он има три стотине коња и толико коњаника. Све што се оружјем или крађом задобије, поверава се на чување свештенику. Он прави заставе и украсе. Пљачку чува у сандуцима у којима бејаше доста сребра и употребљиве материје. Ту су се гомилали и сви државни и приватни поклони, које су купили ревносни посиоци.

Овај кип, који је добијао дарове из целе Славије, добијао их је исто тако и од пограничних краљева.

Преузето из Словенска Митологија, Луј Леже, Алгоритам, Београд 2017.