ОЧИ У ОЧИ СА ВАМПИРОМ
Ако је, и поред свих превентивних мера, покојник и даље вампир, поставља се кључно питање за нас – како егзорцирати или убити? Као први корак за протеривање вампира је паљење тамјаном, јер „ко је осетио тај мирис побегао је тако“ или позивање свештеника да отпева молитву: „и свештеници су ово споменули у молитви, и више се није појавио“ , како стоји у Епистола де пердиционе регни Хунгарорум из КСВИ века. Уосталом, на острву Брачу „више нема толико вампира и нису више смртоносни као што су били, а то је зато што их је свештеник који је живео пре стотинак година, по народном веровању, проклео. неким тајанственим молитвама и потом их протерао у пећине“. Још један начин уништавања уско је повезан са веровањем у његову телесну грађу: мачевање трњем „на јоргане ћеш ставити гране купине, крв је, ољуштиће се и пролити“, или другим бодљикавим и оштрим предметима, који у стварности дрече. од мртвачке склоности надимању „забијао ексер међу прсте, а кад се опростио од невесте, збогом Грује и ко га је притиснуо, ексер је отишао, а Најдина рука отпала, а Најда је одмах излила. само су три мреже и крв прскале и остала три нити и од Наиде није остало никог“. У Левачу и Тамничу, превентивно, „треба ставити шипку или црни глог на сва врата и прозоре куће”, али и на плафон, греде и оџак, јер „вампир улази у кућу. кроз оџак“, према веровањима Горњег Милановца, што сугерише да је усредсређеност на само трње народно објашњење за моћ глога. „Глог је“, кажу, „био Христов венац од трња; то је свето дрво, и зато га се вампири боје.“ Друго тумачење светости глога је предање да је „свака трава остала од Блажене Дјеве Марије, а црни глог је крстио Исуса Христа“.
Вероватно најпознатији начин убијања вампира је убод ножем кроз срце. Једно од најранијих сведочанстава о овом методу је случај Приба из 1403. године. При томе треба пазити да се колац остави мало изнад избоденог вампира, јер ће у супротном штетити онима који га убоду: „када му се колац још мало изнад леђа видео, викнуо им је да држе а када нису слушали, рекао је да су имали среће што га нису ударали, јер би сви изгубили главу.” Међутим, Чајкановић сматра да се „склоност да се вампир убије глоговом колцем вероватно појавила касније. Раније је у нашем народу веровало да се вампир не може убити, бар не на начин као што је набијање на колац, макар био и од глога. Набијање на колац није довољно, јер душа, вегетативна душа, која је везана за крв, за срце, за мишиће, за утробу, наставља да постоји све док траје и најмањи део свега овога, а вампир ће постојати као такав док постоји и најмањи део његовог тела (…) Дакле, изгледа да наш народ, набијањем глоговог колца, првобитно није имао намеру да га убије, већ да га волшебно прибоде, да га веже. га у гроб, да спречи његов излазак из гроба и његово опасно ходање около.” С тим у вези, убод има неког смисла када се узме у обзир да је оно што се „убија“ надути леш, обично чак и пре сахране, као профилактичка мера.
Вампир се плашио паса, посебно четворооких „човек је пришао селу, а вампир више није смео да иде јер су пси тамо почели да лају” и вукова „приђе вук и вампир пукне”. Ово веровање очигледно произилази из погрешног тумачења уобичајене појаве, односно склоности вукова и паса да ископају и једу лешеве који нису ни дубоко закопани ни заштићени на неки начин, као у ковчегу. У Босанској Посавини постоји још један начин да се ослободе вампира: „ако дође у кућу, покушавају да га задрже док не запјевуше петлови“. „Ако је тако закаснио у гробу, он још више отекне и пукне. За већу сигурност, остатак убијеног вампира се пари водом „да се не оживи“. Рекли су да постоји могућност да крв оживи“ или изгори. Дакле, када се 1880. у селу појавио вампир. Долна Коритница, сељани су се „договорили да ископају тело покојника и спале га, па су и учинили“. Приликом копања са свих страна уперили су у гроб ножеве, косе, српове и друге оштре алате да вампир не би побегао, а чим су га ископали, око њега су запалили ватру и све је изгорело“. Што се тиче уништавања вампира ватром, Меклеланд сматра да је то нека врста друге сахране јер је сама кремација ритуал сахране који је црква одбацила. Вода, пак, представља чистоћу, коју због животворних својстава вампири не могу додирнути, што се повезује са лебдењем надувених лешева изнад њене површине.
Ако поменуте методе за ослобађање од вампира нису уродиле плодом, онда се вампири појављују на сцени. То су људи рођени или „од мртваца мешовите крви који би отишао код жене“ или „тачно у суботу“ (сабоници). За такво дете је карактеристично све „бело у коси и обрвама. Све је бело и углавном су гледали ноћу и гледали су вопере.” Према неким предањима, „вампирима из старих времена остало је мало траве од њиховог деде, прадеде. Појавила се израслина и она је гурнула под језик. Кад га ставите под језик и видећете вампира, иначе не можете видети вампира“, али по другим веровањима од рођења „могли су да их виде и умртвљују пиштољем“.
Изабрана литература:
Barber P. – Forensic Pathology and the European Vampire. Journal of Folklore Research, Vol. 24, No. 1. Indiana University Press, 1987
McClelland B. – Slayers and their vampires: a cultural history of killing the dead. The University of Michigan Press, 2006
