КАРАКОНЏУЛЕ
Демонска бића чија је делатност уско везана за период „некрштених дана“, када „Бог, радујући се рођењу сина свога, пушта са онога света све мртве и зле духове да оду у бели свет“. Дакле, сматра се да настају од покојника зачетих, рођених или умрлих у овом „паганском“ периоду, због чега нису сахрањивани код свештеника. У Македонији је, пак, распрострањено веровање да каракоњоли потиче од „вампира ако га до шест недеља не нађе вук да га нањуши“. Према неким истраживачима, порекло каракоњола треба тражити у представама сезонског кретања душе. Наиме, након одласка душа предака који посећују на Бадње вече, следи период селидбе душа „отуђених“ покојника, пре свега неверника, туђинаца и прерано умрлих, непријатељски расположених према људима јер нису. угостили их или им нису одржавали свадбени обред (позната је појава караконђола као сватова са младом, који обављају читаве тренутке свадбеног обреда). Пошто не налазе пут на онај свет, почетком пролећа се крију на пустим местима или у дубоким водама.
У погледу своје физиономије, они су замишљени као створења без костију, само трака тетива, три уместо пет прстију и глава мачке; као длакави, са великом главом, рогом и репом, или једним оком и једном ногом; као старци са дугим ноктима и гвозденим зубима, који увек носе грбове; у виду длакавог човека велике главе, рогова, црвених очију, репа и једне ноге или коња са људском главом и крилима. Ова хтонична бића одликују се својством метаморфозе, али и способношћу да опонашају глас познате личности, позивајући жену глуве године да изађе из куће. Када се појави на кућном прагу, каракоњол је кажњава што се у некрштене дане није суздржавала да преде и одузима јој глас, скаче на леђа и носи је до реке да је удави. Једини спас за тако несрећну жену је кукурикање првих петлова, али и појава вука или четворооког пса. У народним веровањима познати су насртаји караконђола на путнике, као и непослушна деца, уплашена речима „појешће те караконђоли”. На крају крајева, чак и јахаћи људи имају своје објашњење. Наиме, људски задњи део, као и лева страна, сматрали су се хтоничним, па су зато и сами демони прилазили одатле.
Различита веровања постоје и о месту где су боравили: појављују се на раскрсницама и таванима, у напуштеним кућама и пећинама, поред густих шума и потока, у дубоким бунарима, воденицама и тешко доступним местима ван села „где је петао”. глас се не чује” “. Заједнички именитељ таквих склоништа је њихова перцепција као граничног простора, односно пролаза у онострано.
Да би се заштитили од ових штеточина, људи су носили бели лук, посебно онај који је остао од божићне вечере, пили воду у којој је био угашен живи угаљ или стављали корицу хлеба и соли за појас. Због тога што су се и они плашили ватре, ако би се негде приметио караконђол, људи су узимали гламну и викали: „Упуцаћу те, где си, сад ћу да те спалим!“ Да би спречили њихов настанак, деца рођена у „масним данима“, када се, по цикличном концепту, космос враћа у недиференцирано стање, пролазила су кроз рупу направљену у комаду леда, или су носила кошуље исплетене од вате.
Иако се данас сматра да су Караконђоли потпуно нестали, они и даље „живе“ у говорном језику кроз жаргоне „грд си ко Караконђол“ или „слаб си као да су те караконђолови јахали целу ноћ!“
Одабрана литература:
Толстаиа Ц., Раденковић Љ. (ур.) – Словенска митологија – енциклопедијски речник, Зептер Боок Ворлд, Београд, 2001.
Вражиновски Т. – Народна демонологија Македонаца. Институт за старословенску културу – Прилеп, 1995
Зечевић С. – Митске би биле сришке традиције. Вук Караџић, Београд, 1981
Георгиева И. – бугарска народна митологија. Наука и уметност, Софија, 1993
