КАКО СЕ СПРЕЧАВА ВАМПИР?
По настанку смрти предузимани су праецавендум ацтус да би се покојник заштитио од случајних или злонамерних утицаја и радњи које би угрозиле његов мир. Дакле, „најмање један будан мора да седи поред њега целу ноћ“, или одар треба да се постави уз зид да га ниједна животиња не би прескочила јер ће му „понети душу, па ће после мијаукати“. , цвиљење “; преко покојника „нико себи ништа не сме дати“, а у неким крајевима се водило рачуна да се не прелази „кроз гроб у коме је покојник сахрањен док не прође четрдесет дана јер ће тај мртвац васкрснути“. Међутим, ако се нешто живо помери преко њега док је у кући, посебно кокошка или мачка, треба му забити глогов трн испод нокта на нози.
У Брчком се, на примјер, “није смјело плакати над мртвим јер ће га сузе залити и повампириће се”. Такође, „треба пазити како се пале свеће и како се кољу, пешкири које ће дати комшији и да их не кољу преко њега. Кољу се само на једну страну, увија се, иначе ће бити затрпано. Мртвацу развезују конопце, не остављају ништа везано за њега, да му се пут не веже. Не треба оставити дугме, отпетљају му ципеле, пертле, отпетљавају дугмад на кошуљи, на блузи“. У уста му се ставља новчић, да „исплати пут на онај свет или отплати дугове“. Пошто, према неким веровањима, покојник може да устане из гроба уласком неког ђавољег духа у тело, уста су му затворена и везана марамом, а ноћу, када душе имају слободу кретања, он је потпуно умотан у покров. Обичаји прекривања стаклених ствари у дому уско су повезани са кретањем душе. Друга традиција везана за вампиризацију произилази из жеље за крвном жртвом. Наиме, крв је сам живот, а мртвац се освести ако је окуси. Зато се као његова замена користи мало загрејаног црног вина, које се покојнику ставља у уста док још лежи у кући. Као што је већ поменуто, тело покојника се у појединим случајевима износи кроз рупу направљену ек професо или кроз прозор, што по свему судећи има функцију да збуни душу, а самим тим и да је спречи да се као вампир врати у кућу. Исто значење има и поступак спаљивања одеће или обуће, ношења по кући или на раскрсници, одласка на сахрану једним а враћања другим путем, премештања предмета у кући, пресвлачења, пуштања косе и браде. Понекад је леш био окренут лицем надоле „да би угризао земљу“.
Ипак, најпоузданијом превенцијом сматрало се физичко оштећење тела, које се односи на телесни састав вампира, јер оштећена кожа није могла да издржи масу која је испуњава. Дакле, леш се избоде металним предметом, колцем или трном, да „кожу не би надувао ђаво“; секиром сече стомак, прса, колена и пете; одсеца му се глава, која се ставља на ноге или стомак, а да не би могао да „ходи ноћу ни да види свет”, режу му се и мишићи испод колена. Као резултат археолошких налаза под Пјотрковом и Вроцлавом, познато је да су Пољаци такође повремено забијали велике ексере у лобање од обрва или чела до основе мозга.
„А кад сахрањују мртве, код нас закопају ћебад, камење, земљу. Кољу се овако на врху, изнад сандука. Ортомом ће ортомом овако спустити сандук и овако одозго гомилати камење. Набори се кољу да не изађе, да васкрсне, кољу и неке друге ствари“. Одмах након сахране, на све четири стране гроба упаљене су свеће. Ово би, према Зечевићевим речима, могао бити остатак некадашње кремације јер „постоје подаци да су мртви за које се сумњало да су вампири спаљивани“. Гроб је опточен црном вуном, која носи значење магијског круга, који мртви не могу да пређу, као што вода не може да пређе: „направи се круг око гроба, па се гроб затвори да из њега изађе дух. кроз воду четрдесет дана, сваки дан гроб се полива водом унаоколо, а после шест недеља, када зову, дух иде ка Господу, на небо“. Међутим, у овом случају се поливање воде може повезати и са задовољењем основних потреба, да жедни покојник не напусти гроб.
Одабрана литература:
Перковски Ј – Вампири Словена. Издавачи Славица, Кембриџ, 1976
Вражиновски Т. – Вампиризам у македонским народним веровањима. Институт за фолклор „Марко Цепенков” – Скопље, 1988
Вражиновски Т. – Народна демонологија Македонаца. Институт за старословенску културу – Прилеп, 1995
Зечевић С. – Митске би биле сришке традиције. Вук Караџић, Београд, 1981
Нолевска Н. – „Македонски и балкански митолошки и фолклорни мотиви за вампира”. Македонски фолклор књ. 82. Институт за фолклор „Марко Цепенков” – С
