ВАМПИРИ У ИСТОРИЈСКИМ ИЗВОРИМА
Чак и аутор Chronica Boemorum, приповедајући о једној епизоди рата између Боема и Лучана, примећује савет који је нека жена дала свом посинку, да буде опрезан јер су „вампири и духови Боема са својим чаробњаштвом победили наше Еумениде“, а затим наставља са описом конкретних радњи да се „избегне ова незгода“.
Алузију на превенцију вампиризма налазимо и у ПВЛ кол. 140. Наиме, у кратком извештају о Владимировом сахрањивању (✝ 1015), које је извршено у складу са хришћанским нормама, забележени су и поједини традиционални обичаји који су Цркви били страни. Дакле, „копање рупе између [две] одаје” може одговарати обичају да се покојник извлачи кроз рупу направљену ек профессо или кроз прозор, који очигледно служи у функцији збуњивања душе, а тиме и спречавања њеног повратка у кућа као вампир или зли дух. Када су у питању извори који се односе на јужнословенска веровања, алузију на повампирење налазимо у двадесетом члану Душановог законика: „и народ који се вештичњаштвом извлачи из гробова и спаљује, оно село, које ово чини, мора да плати за убиство, а ако му дође папа, нека се разведе“. Спаљивање мртвих у средњовековној Србији несумњиво је повезано са уништавањем тела опседнутих злим духовима, али, како истиче Костић, не знамо тачно када је настао појам вампира каквог познајемо из каснијих сачуваних записа. и конституисана је народна предања.
У Црквеном уставу кнеза Владимира, међу осталим преступима које треба да осуде црквени судови, налазимо и „сваког ко уједа“. Ако се има у виду да се у Северној Русији у периоду између 16. и 17. века веровало да се припадници хетерогене групе људи опседнутих ђаволом – врачари, врачеви и вештице, звани јеретици, појављују након смрти као крвопије. вампири, онда постаје више него јасно да конструкција указује на могућу везу са вампирима или немртвим чаробњацима.
Међутим, термин вампир налазимо у експлицитном облику у фрагменту који чини последњи део Беседе Св. Григорија, са завршетком који варира између различитих рукописа: „ови Словени су почели да приносе Роду и Рожаници пре Перуна, свог бога, а пре тога вампирима и Берегинима.“ Могли бисмо претпоставити да је реч о амбивалентним бићима која су благотворна, али на истовремено штетно за људе, повезано и са плодношћу и животом, као и са смрћу. У друштву Берегинових срећемо и вампире у Беседи Св. Јован Златоусти. Могу се пронаћи два најранија историјска записа о вампирској активности у Европи. Помиње се под 1336. годином повампирење жупника Мислате који је „сваке ноћи устајући из гроба лутао около. Сви оближњи градови, бесни и режу људима гркљане.’ Други случај је померен осам година касније, то се односи на извесну жену из Левина која је после сахрањена. Вратила се, убила неколико људи и играла на њима. Код Јужних Словена Приба из Пашмана, која је 1403. „након што је умрла и била сахрањена” постала вампир и узнемиравала је острво све док задарски поглавар није дозволио да се ископа. У јулу гроб и њено срце да се прободе колцем.
Алварез-Педроса, Ј.А. ет ал. – Извори словенске прехришћанске религије. Брил, Лајден, 2021.
Бретхолц, Б. – Дие Хроник дер Бохмен дес Космас вон Праг (Цосмае Прагенсис Цхроница
Боеоморум). Нова серија, 2, Берлин, 1923
Клаић В. – Зборник за народни живот и ушкоје Јужних Славена, т. И. ЈАЗУ, Загреб, 1896
Голубински Е. Е. – Историја Руске Цркве, т. И. Универзитетска типографија, Москва,
- године
Костић З. – Вампир у нашем народном веровању, списима и причама. Српски
белетристика: зборник радова. САНУ, Београд, 1989
Лихачев, Д. С., Творогов, О. Ц. – Повесть временних лет по Лаврентијевском спику у 1377
године. Вита Нова, Санкт Петербург, 2012
Мансикка В.И. – Религија источних Словена. Имли Ран, Москва, 2005
Радојчић Н. – Законик цара Стефана Душана: 1349. и 1354. Научни рад, Београд, 1960.
