БAБА РОГА

Баба Рога је биће налик вештици у словенском фолклору које лети около на метли и граби (и једе) малу децу. У већини словенских прича она је окарактерисана као антагонисткиња; али постоји и неколико ретких митских прича у којима је људи траже због њене мудрости и вођства изгубљених душа.

Порекло појма

Име варира од језика до језика – од „Баба Јага” на чешком, словачком, руском, бугарском и украјинском, преко варијација „Јежибаба” и обрнуто „Јага Баба” (на словеначком језику), до „Баба Рога”, израз који су најчешће употребљавали јужнословенски народи

Фолклор

У руским причама, Баба Рога је ружна старица која лети на штапу и живи у кући која може да се креће на пилећим ногама, а кључаоница су уста са оштрим зубима. Постоје и легенде које кажу да се врата не отварају док се не изговоре магичне речи. У причама „Василија Прелепог“ кућа је повезана са три јахача: једним на белом коњу са белом опремом, што је Дан; један црвени јахач, који је Сунце; и један у црном, који представља Ноћ. Бабу Рогу у кући опслужују невидљиве слуге. Може да убије посетиоца ако од ње затражи слугу. У пољским причама Баба Рога се разликује у неколико детаља, као што је да кућа има само један кокоши бут. Страшне вештице које живе у кућици за колаче називају се и „Бака рогови“. Пољак Баба Рога лети на метли, облачи се у црно-црвену народну ношњу, која асоцира на легендарне вештичије суботе на планини Лизи. У неким причама, јунак се сусреће не са једним, већ са тројицом баба Рогија, који се често приказују као добронамерни, и дају јунаку савет или магијски поклон.Александар Пушкин у предговору своје песме Руслан и Људмила описује кућу Баба Роге: „кућица на кокошјим ногама… без прозора и без врата“. Номадска ловачка племена у Сибиру, у Тунгузији, као и племена Финско-Уралског региона градили су такве куће да би се заштитили од звери и других животиња током дугог периода одсуства. У сличним, али мањим грађевинама, сибирски пагани су чували ликове својих божанстава. Постоје индиције да су стари Словени имали су погребну традицију кремирања мртвих у кући ове врсте. Руски археолози Ефименко и Третјаков су 1948. открили мале куће овог типа са остацима крематоријума лешева. Ово се сматра још једном могућом везом са митом о Баби Роги

Бака у јужнословенској митологији

Баба је у старословенским веровањима представљала демонско биће. Старо женско божанство хтонских обележја еуфемистички су називали и јужнословенски народи. Име тог божанства је непознато, највероватније због поштовања (обично се у веровањима старих Словена нису помињала имена таквих божанстава, јер се користило за призивање на зло), али се снажно памти еуфемистички назив баба, посебно у топонимима; носе га три планине: у Херцеговини, Србији, Македонији има много других назива висоравни, планинских врхова, села: Тресибаба, Мучибаба, Бабин зуб, Бабина Река, Бабино језеро, Бабин Дуб, Бабино, Бабетац, Бабинац итд. И називи биљака понекад носе овај еуфемизам. У Босни се веровало да у свакој рупи или пећини живи ‘дивља баба’ која у својој јазбини има све потребно посуђе и обавља свакодневне послове, а руке су јој стално сољене брашном (елемент који указује да је демон плодности), у Тимочкој Крајини, меси се колач баба, у очима крсне славе она се ставља на трпезу и ту остаје све док траје слава. У Шумадији се месе мали хлебови и дају се души после погреба. У Бугарској су болести замишљане као старе баке које иду по свету ширећи болест.

У обредима маскенбала који су се изводили на Белим покровима у Рисну, један учесник је био прерушен у бабу и звао се ‘бака/бака’, носио је дете у наручју (лутку). Ову бабу у Црној Гори зову и Баба Руга, име потиче од речи ругло. Колхадни сватови су обичај посвећен мушким прецима, а појава бабе – женске претке везује се за култ плодности.

У југозападној Бугарској током нечистих дана „бабугери“ – младићи се маскирају у животињске коже, везују звона око себе, носе дрвене сабље и играју по селима како би позвали божанства да донесу плодност. У неким крајевима Србије лепиње за сахрану (суботом) зову бабице, у Македонији у неким крајевима коледници (који представљају душе предака) зову бабари, у лесковачким селима у Србији последњи дан славе (патерица) зове се баба. У Јужној Србији штаке се зову женска слава, у Кичевском се слави женско Богојављење, чије прослављање указује на паганске елементе и поштовање духа женског претка.

Према тумачењу Дубравке Угрешић у њеном роману „Баба Јага снела јаје“, посматрано из феминистичке тачке гледишта, Баба Јага или Баба Рога није ништа друго до представа старице кроз све њене особине које друштво изолује и не чини. прихватити као особине жене