Даница Марковић Пролеће у јеку позивало је у поље. Мангупски користећи чари и лепоте околине. Али је мене друга чар везивала за собу, била сам добила „Васкрс богова“ и сва утонула у штиво. поред тога што је превод био хрватски, па сам често речи морала по смислу реченице да нагађам, ипак сам осећала велико задовољство које може да пружи синтеза великог талента, високог интелекта и обилне ерудиције, као што је дело Мерешковског. Цела књига дубоко ме је импресионирала: све концепције, сва излагања, познавање нарави, интриге, сујеверје… али ово последње оставило је особени утисак, и бацило ме у дубока...

После одласка у пензију повукао сам се у стару породичну кућу у селу крај реке Језаве. Као што ре- кох кућа је била стара и прилично оронула. Кров се улегао јер су но сеће летве попуцале и иструлеле, малтер је опао при темељу где је веома била видљива влага из земље. А кроз затворена врата и прозоре осећао се сваки налет ветра. Требало је доста времена и труда да се све то колико толико доведе у ред. И да се поврати функција старе ручне пумпе за воду, оне са полугом коју притискате док из це ви не потече дебео млаз хладне воде. Успео сам да набавим кожу за дихтунге и подмазао сам покретне делове. Вредело је труда. Хладна вода из дубине земље, била је пуо боља од пива у фрижидеру. Вода ми је требала и за заливање баште у дворишту. Није било много тога, мало потрепштина за свакодневни живот.

Гаврило Јеремић је први пут спазио Путнике док се климао у препуном аутобусу на линији 31 оклембешен о шипку, исцрпљен и резигниран после уобичајено гадног радног дана.
У пакленој врућини, неколико путника седело је до грла закопчано, као да не осећају немилосрдну припеку јулског београдског сунца кроз прозоре нити загушљивост у којој се једва дисало. Био је ту један младић са ретком брадицом, жена забрађена у црну мараму, седа старица са дијамантским наушницама, дебели господин са црним шеширом загледан напоље, у промицање зграда.

Јеремић није био сигуран да ли их је већ видео. Већ тридесет година он крстари овом градском линијом, на посао и с посла, али до данас није обраћао никакву на рочиту пажњу на сапутнике. Није чак био сигуран ни због чега му је тих неколико људи у свеопштој знојавој, смрдљивој гунгули, привукло поглед; због некакве чудне своје издвојености, можда. Као да нису припадали том тренутку, том месту. А онда дође његова станица, Јеремић сиђе и сместа их заборави.

Тога Лета Господњег суша је пржила. Од како је крајем пролећа насуво загрмело и гром ударио у стару воденицу, ни једна кап да жеђ земљи утажи. Све живо се спе- кло, смањило, усукало. Трава се у земљу повукла, срж у биљкама осу- шила, све је на глад и сувоту мири- сало. И сама се земља утањила и испоснила. Стоци су се од жеге и оскудице ребра кроз стомак састављала. Крајем лета појавили су се скакавци. У толиком броју да би се у људима, пред том најездом, ионако ретки траг радости намах зацрнео. Муве су нападале у ројевима. Свуда се...

На углу оне улице у Београду, која од „Делијске чесме“ води протестантској цркви, виђао се пре десетак година слеп старац у похабаном херцеговачком оделу, где седи са подвијеним ногама и мирно пуши из кратке лулице. Држање старчево и угледни израз мушкога лица, са крупним, мало повијеним носом под којим се пружаху до рамена седи брци и густим белим обрвама, што се над угашеним очима као ластина крила надвијаху будиле су у пролазника сажаљење, и ма да није никада замолио, ретко би га ко мимоишао а да не баци десет пара у црногорску капицу, која лежаше пред њиме. Као што...