После одласка у пензију повукао сам се у стару породичну кућу у селу крај реке Језаве. Као што рекох кућа је била стара и прилично оронула. Кров се улегао јер су носеће летве попуцале и иструлеле, малтер је опао при темељу где је веома била видљива влага из земље. А кроз затворена врата и прозоре осећао се сваки налет ветра. Требало је доста времена и труда да се све то колико толико доведе у ред. И да се поврати функција старе ручне пумпе за воду, оне са полугом коју притискате док из цеви не потече дебео млаз хладне воде. Успео сам да набавим кожу за дихтунге и подмазао сам покретне делове. Вредело је труда. Хладна вода из дубине земље, била је пуо боља од пива у фрижидеру. Вода ми је требала и за заливање баште у дворишту. Није било много тога, мало потрепштина за свакодневни живот.
Мали проблем ми је представљало то што је кућа била на крај села, тик до њива где су долетала јата птица, врабаца, врана и неких других, које ја као неко ко је одрастао у граду нисам успевао препознати. Птице су слетале на усеве, пшеницу и кукуруз а онда би прешле и на моју башту. Имао сам проблема да растерам птице. Јер тек што једне одлете друге слете.
Ту и тамо у њивама се налазило по неко страшило које је требaло да плаши птице. Али ово је успe вало када би дунуо ветар и зањихао дроње пребачене преко мотки. А и то је нешто.
Прошле су жетве. Жито је однешено са поља. Увече, док бих седео на трему посматрао сам свице како прелећу и спуштају се у жбуње одакле су сијали налик на неуга- шене опушке цигарета. Улицом су пролазили аутомобили врлудајући светлима и одлазили негде у неко од већих места. Плану, Пожаревац или Смедерево, која су пружала више прилика за провод. Уосталом петак је увече и сутра је нерадни дан. Иако је ово село доста људи ради по фабрикама, продавницама и није везано за радове на пољима.
Мене су жеље за кафанама и боемством давно прошле. Вече ми је највише пријало уз књигу и неку од мојих старих ЛП плоча и гра- мофона који је за дивно чудо још увек функционисао. Тако је било и то вече. Када је игла грамофона стигла до краја ја сам већ био у царству снова.
Када сам устао сунце је тек изашло из свог ноћног склоништа. Волео сам тај јутарњи мир и росу. Пошао сам на пумпу да се умијем и изненадих се када видех преко ограде од плетеног прућа, пребачен мушки сако. Не превише ношен али не ни сасвим нов. Пришао сам и прегледао га оком искусног инспектора из крими романа. Садржај џепова, ништа битно. Папирне марамице и понеки фискални рачун из локалних продавница. Али са датумима који су били тако далеки да се више нико није могао сетити купца. На унутрашњем џе пу није било ознаке произвођача. Значи шивен код мајстора. У селу није било кројача код којег бих се могао распитати.
Али шта тражи то одело на мојој огради? Да ли се неко запио, да ли му је било врућина и оставио ту сако па заборавио? Можда ће се вратити када се и ако се сети где га је оставио. Било шта било тај сако је стајао ту још неколико дана, на огради а нико га не узе. И онда сам решио да га корисно употребим. За плашење птица на мојој башти. Из амбара сам узео неколико мотки и конопац. Од овога сам направио инпровизоване ноге и руке страшила, преко чега сам пребацио пронађени сако. За главу сам употребио бундеву коју сам издубио и начинио отворе за очи и уста, налик ономе што се прави за ноћ вештица. Натакао сам је на колац који је требао представљати врат. Ако ово не уплаши птице не знам шта ће. И заиста тога дана птице нису слетале у моје двориште мада су у јатима посећивале облишње њиве пуне кукуруза и сунцокрета. Дан је био топао и без да шка ветра а а ипак пешеви сако на страшилу су се мицали. Трепнух да разбистрим вид. Можда је само ваздух треперио од јаре па ми се учинило. Поново сам бацио поглед ка страшилу. И још неколико пута касније питајући се да ли је истина то што сам видео. А онда убедих себе да је можда од негде наишао неки ветрић који ја нисам осетио.
Следећа ноћ била је тропска. И у старој кући од непечене цигле увукла се топлота која није дала спавати. Вртео сам се у кревету настојећи да ухватим крајичке сна, који су ми измицали. Мислио сам да халуцинирам или да сам упао у неку врсту сна када сам чуо шапат.
„Кдеее схам тооо … “
Тргао сам се и ослушнуо. Тишина. Само пој зрикаваца и лавеж паса негде у даљини. Типични зву ци села. Али из дворишта је допирало необично светло. Тргао сам се и устао плашећи се да се нешто није упалило и изађох на трем. Светлост је допирала из бундеве која је представљала главу страшила.
Прво сам помислио да је неко у шали упалио свећу у шупљини бундеве. Али када приђох ближе не видех никакав пламен. Следеће што сам помислио је да је унутра улетео неки свитац. Али толика количина светла… Уосталом унутра није било ничега а бундева је светлела.
„Шта је ово?“ Промуцах и осетих језу упркос топлине ноћи. Нисам очекивао одговор на своје питање али чух шапат:
„Кто схиии тиии?“
„Ко то шапуће?“ Рекох гласно покушавајући да свом гласу дам оштрину и ауторитет.
Тишина. Ваздух је стајао. Сада сам био сигуран да није било ветра а пешеви сакоа су се померали. Помакао сам се уназад пар корака удаљивши се од страшила. Оно је требало плашити птице а не мене. Срце ми је узбуђено тукло. Да ли ја ово само сањам. Можда само мислим да сам устао из кревета.
„Помооозитеее миии да схе- ее…“
Шапат је долазио из прореза на бундеви. Као да је унутра сакривен неко или као да страшило говори. И једно и друго деловало ми је уврнуто као објашњење. Не- вероватно. Повратио сам се од првог шока и сада сам са пуно више храбрости пришао и осмотрио страшило. Ништа нисам чуо а сјај у шупљини бундеве је нестао и препустио простор тами. Сачекао сам још мало и пошто се ништа није десило вратио сам се у собу и легао. Али остатак ноћи нисам могао заспати и устао сам уморнији него што сам легао.
Померио сам завесу у страну и погледао ка страшилу. Изненадио сам се када сам видео да лежи у прашини. Нешто га је срушило а ноћас није било ветра нити је неко улазио у двориште. Као што рекох био сам будан целу ноћ, приметио бих то.
Обукао сам се и изашао у двориште. Опрезно сам пришао страшилу и почео га дизати. Када сам га усправио приметио сам да је главни колац би удаљен неколико корака од места где је био пободен. А осим тога још неколико рупа на размацима 20-30 сантиметара, као да је неко покушавао забити колац uу земљу.
„Хзхфаллааа“. Чуо сам шапутање и сада при дневној светлости овај шапат је деловао сабласније него ноћу. Сада ми је било јасно да ово није никаква халуцинација ни- ти привиђење.
„Ко си ти? Какво си ти то страшило?“ Усудих се да упитам и решен да одгонетнем мистерију.
„Нннисссам страшссило“, мумлао је глас из бундеве. Речи су му и даље биле једва разговетне али јасније него ноћас и личиле су на звук када радио није на тачној таласној дужини. Као код оних старих радио апарата, лампаша, са магичним оком у горњем десном углу, када покушавате да ухватите радио Луксембург у касним вечер њим сатима.
„Па шта си онда ако ниси стра шило“? Питао сам сада већ помало смирен и навикао на необичне звуке и догађаје у вези страшила.
„Јааа сааам“, отезао је
глас „Мххииирко Јокић… утопио сам сеее у Мммморавии… пре неколи ко дана… код зелезничког моста… кући ме тхраже… плачу… пооомооозииитееее…“
Сада сам био потпуно слуђен и истовремено ми је било јасно. Мени који никада нисам веровао да тако нешто постоји. Јављао се дух неког покојника кроз отворе бундеве а сако тог покојника била је његова веза између овог и оног света.
„Ти… ти си мртав зар не“? Покушао сам решити мистерију која ме је мучила.
„Неееезнаммм .“ глас је и даље био развучен и једва разумљив. „Овде је тама и плашим се али тебеее вииидим… не знам како и гххдеее.
Моја мајка… отац…“
Слушао сам његово испрекидано и неповезано приповедање. Очигледно да му није било сасвим јасно да је мртав. А некако је био свестан да мора обавестити роди- теље где да потраже његово тело и сахране га. Тада ће се и прекинути његова комуникација са овим светом. Биће са својим прецима.
Дуго сам га слушао, терао га да понови нејасне ствари и бележио сам податке у свешчицу у коју сам записивао своје идеје за приче. Ова његова надилазила је моју машту.
Пошто је завршио причу небо се нагло начини процеп из којег се изли киша. Утрчао сам у кућу и по сматрао башту. Имао сам утисак да се страшило покушава отргнути од тла и склонити негде. Ветар га је оборио а оно се дизало, крутим покретима и опет падало. Из процепа на бундеви тињало је светло упркос ветру. А онда коначно згасну.
Када је престала олуја отишао сам до поште и пронашао телефонски број родитеља младића који се утопио. Рекао сам им где да га траже и нисам се желео представити. Не би ни веровали у моју причу.
После два дана на сеоском гробљу сахрањен је Мирко Јокић. Стајао сам у прикрајку, иза даље родбине у сенци обешених грана врбе. Гробари су завршили посао и сви одоше. Родитељи су отишли последњи пошто пољубише крстачу.
Часопис ,,Омаја 3″
