Миле Јанковић
На Великој Плани, у нека стара добра времена, беше пар десетина баштована. Неки кажу, чак неколико стотина. Најмања је грешка веровати и једнима и другима. Имало је стотинак оних којима је баштованлук био породична традиција и од чега су, углавном, живели. Поред њих, имало је велики број „градинара“, који су производили поврће, углавном за себе, а само вишкове износили на најближе пијаце.
Баштовани су свакодневно посећивали пијаце у околним градовима, а њих, око Плане, има, богами, подоста. До тих градова, плодове вредних плањанских баштована довозише удобним запрежним колима на федерима. Само да поврће стигне у што бољем стању. Пут тих градова, кретало се по подне или увече, а стизало зором или тек нешто пре ње. Зависно какав је пут и до ког града се путује. У касно пре подне, а често око подне, кретало се назад, а стизало кућама у први мрак, па чак и касно ноћу. Пут по равници беше до бескраја досадан. Коњи ногу пред ногу. Још када је пут прав, као да стојиш у месту. Равномерно се чује само бат коњских копита, па се само на основи тога ствараше осећај да се кола крећу. Али, пут до оних места до којих се долази преко брда није тако ни прав, ни раван, па је био много бољи и занимљивији. Путује се час узбрдо, а час низбрдо. Узбрдо коњи запињу копају копитама каменчиће са пута. Често се јаве искре, када копито загребе камен. Низбрдо, коњ се изненада оклизне под теретом који га гура. Потковица запара пут. Коче се кола. Она новија кочницама, она старија мотком палијама, ланцима…
Некако, крајем августа шездесет и неке, путовах са оцем на пијацу у Петровац. На пут кренусмо са првим мраком. Први део пута, Жабарским друмом. Колона од четирипет запрега иде тако споро. Иако коњи час каскају, а час ногу пред ногу. Мој отац упрегао два коња. Остали само по једног. Али, њихова кола беху мање натоварена лакша. Уместо да седим у колима са оцем, знатан део пута, седео сам у колима са деда Дисом у која је био упрегнут само његов Осман. Седнем са стране и могу да гледам напред. Коњ не смета погледу. Када се упрегну два коња, они заклањају видик. Не беше ми нимало тешко да узбрдо, често, силазим са кола и трчкам поред њих. Па, чак и да их погурам, да олакшам кола и помогнем коњу.
Мој отац је, најчешће, возио на челу колоне. Његови коњи су били јачи од осталих запрега, па се он није заустављао ни узбрдо ни низбрдо. Зато је, кад одмакне онима иза, застајао и сачекивао остатак колоне. Они иза њега су чешће застајали и одмарали коње. Готово после сваке узбрдице. Те ноћи, од самог поласка, путовао сам с деда Дисом. Нешто и због тога што је он био на крају колоне, а највише зато што је он, на том терену провео део рата, па је увек могла да се од њега извуче још која прича. Ако не о самим борбама, оно о нечему другом, што се некада овде догађало.
– Виш, благо деди, виш ону шуму? – показује деда Диса тамо негде по мраку. Иако нисам, како ваља, видео ни брдо ни шуму, потврђујем да их видим обоје.
– Тамо, ено онде негде, ено онде испод саме шуме, онде де је нешто као мало црње, беше неки густиш, нека крчевина, па ту ижђикала шумарица. Знаш, оно што сечемо за бадњак. Ту имаде и сада има, ал пропало, пар наши земуница. Ископасмо и негде ујесен, биће негде по Крстовдану, четресдруге. Спојисмо и рупом кроз зид, тако добисмо две повезане. У једној смо спавали, а у другој ложисмо ватру. И ту су спавали они мало зимљивији. Биле су до саме шуме. У њима проведосмо, богами, скоро целу зиму четрестреће…
– тако он прича о животу и мукама које је имао по овим брдима. И то не беше тако давно…
Никада у животу нисам видео ни једну земуницу. Ону његову, како он каже, рупчагу, замишљах као подрум, као тунел на прузи за Београд. Само мало мањи. И, преграђен. И са мањим отвором за улаз. Не за воз. Већ, колико човек да се увуче.
И тако, уз приче, брже прође време.
Негде око поноћи, одморисмо и напојисмо коње. До Петровца није било више од два сата пута. Низбрдо, углавном. Дошао сам код оца, да не оптерећујем деда Дисиног Османа. Можда, више због тога што је деда Диса, како је ноћ одмицала, све више и чешће дремкао, увлачећи се у крагну капута и мање био расположен да прича. Каткад сам устајао и преко кола гледао да ли нас остали из колоне прате. Били су одмах иза нас. Кола, двоја. Толико се могло видети. Не могу се видети баш сва. Тако, стигосмо и у Петровац. Стигосмо сви осим деда Дисе. Он је био на зачељу колоне. Његов коњ је имао вишегодишње искуство и пратио је колону, без обзира да ли деда Диса спава или је будан, трештен, или вишемање, пијан. Трезан тешко да је икада био. Онако, потпуно. Али, никада се није догодило да га нема. Као сада.
– Људи моји, богами, ми изгубисмо побратима као мало и у шали ће Жила. Распреже коња и час-час па погледа ка улазној капији.
– Остао код неке Влајнице
– добаци неко тек онако да нешто каже.
– Ама, да му се штогод не деси, Бога ли му небеског? – са мало више озбиљности и забринутости, обрати се мој отац осталима.
– Ее, баш си нашо за Дису да бринеш! Шта њему мож да се деси?
– наставља Дула и тако потапша коња по сапима, да овај умало не ускочи у кола.
Прође сат, прођоше скоро два. Размилео се народ по пијаци. Купују људи, продају, вичу, смеју се, иду тамо, овамо… Деда Дисе нема, па нема. Тек негде после осам, кроз капију пијаце помаља се Осман. На њему не беше сува ни једна длака. Мокар. Пена на аму, устима… Деда Диса у лицу некако сив. Земљосан како за такве људе каже наш народ. Док он испреже коња, а остали му истоварују робу, нико ни реч да изусти. Никога, баш и не запиткује. А он ћути. Има времена. Сачекаће. Мало само да предахне. Сви као да се стиде, као да осећају неку одговорност што га оставише самог да залута ко зна којим путевима и непутицама, да одоцни…
За сатдва и деда Диса је искрчмио готово све из кола. И њему остаде онолико колико и свима осталима. И због тога што остаде по нешто и по мало, продужи се продаја још за скоро два сата. Сунце одскочило, па пржи ли пржи.
Петровац није неки велики град, па је пијацу посетило тек неколико стотина душа. И то раније ујутру. Махом су то биле жене из града. И, сељанке из околних села, које су на пијаци биле и продавци и купци. Продају сир, купе паприку, парадајз, купус. И по неку ситницу у дућанима.
Тек када се пијаца готово испразни и само пар Циганчића по тезгама скупљаше оно што на њима остаде, а могло је некоме да буде корисно, окупише се, један по један, око тезге за којом је деда Диса продавао оно мало остатака.
– Побратиме, ти јутрос баш дебело одоцни?! – приупита чика Жила.
Он је деда Дису поштовао као побратима, иако можда и нису били баш неки прави побратими.
– Ама, пусти, побратиме невољно рече Диса и не погледа га честито у очи. Узгред, одмахну и руком, онако као, „кад иде, нек иде“…
– Кака те, море, мука снађе те одоцни онолико? Јеси л, Бога ти, каки невоља имо на путу? Ја задремо, па се и нисам, једно време, ни осврто позади. Увати ме неки дремеж, па ни око да отворим. Могу да будем будан сву ноћ, ал, пред зору, капци ми сами падају. Море, стежу се правдања ради се распричао чика Жила.
– Ее, мој побратиме не надрља ноћас ја, нег мој Осман. Виш како се усуко? Ко попадиски мачор!
– показује деда Диса на коња. Он дрема. Види се како клима главом, жмирка, тресе главу од мува, брани се полузатворених очију, а оне навалиле. Уморан је толико да и не мрда ни муве да са очију отера. Оне навалиле, па би да му очи на животу изваде. Длака на Осману бела од зноја и сасушене пене, улепљена у богатим наслагама на њему.
– Видим. Видим. Бога ми. Теро си га, побратиме, џамбаски.
Деда Диса гледа негде испод тезги. Сви остали гледају час у коња, час у њега. Чекају да Диса настави. Јер, из свега што је рекао не може се наслутити ама баш ништа.
– Прегуро сам свашта преко ову моју луду главу, кроз овај мој живот, ал ово ноћас…! – подиже мало веђе, заврте главом лево-десно, одмахну само десном руком, затим шаком као да брише чело.
– Ама, побратиме, шта се то догоди ноћас, тако ти Бога? Да не забаса неком непутицом?
– Море, људи, срамота ме и да причам. Нећете ми веровати и да ви испричам. Џабе… не дижући, помало одсутни поглед са тезги, поче да претура по џеповима и напипа, у задњем џепу панталона, своју пљоску. Прво, левом руком обриса уста, уврте један, па други брк, отвори је, обриса грлић пљоске, промућка, накрену, па опет погледа, као да очима не верује.
– Празна! – изусти са запрепашћењем деда Диса. Сви виде да флаши нема ни капи. Пљоска беше празна и затворена, а у њој климаташе само трска. Деда Диса погледа да није разбијена, опипа задњи део панталона…
– Господе Боже! Цела! Није се ни кап просула! А нема…! – узвикну и набра, још мало, чело.
– Побратиме, можбити да си…
– Жила не заврши мисао, а већ се горко покаја.
– Побратиме, овога ми крста!…
– подиже деда Диса флашу, па је пољуби, подиже је, гледајући само њу. Прекрсти се пар пута. Учини то тако, да ми је личио на свеца са неке иконе са зидова манастира. Сви се сасвим уозбиљише. Диса се не крсти ни за шта, ни тако често ни када треба.
– Дабогда оволико имао, оволико ми се, да Бог да, за душу нашло… рече тако да скоро нисам заплакао, а поче и да се крсти. Остали гракнуше у глас, уверавајући га да му верују да није попио ни заборавио да напуни и да се више не куне.
– Ево, чичо, тргни ову куповну
– рече мој отац, пружајући му флашу ракије купљене у продавници. Деда Диса стави трску у флашу и тргну једном или два пута. Направи кисело лице, као да је сирће или, не дај боже, воду попио.
– И, бре, ово није ракија, ово је право ђубре рече он, пружајући флашу даље. Стресе се мало, као да му је зима, па обриса уста рукавом кошуље. Затим се окрену мени и позва ме прстом да му приђем. Сагну се да ми каже нешто на уво. И у поверењу. Да нико други не чује. То причање на уво му је, ваљда, остало из ратних дана. Бар сам тако схватао.
– Ево ти! – рече, пружајући ми неколико новчаница.
– Купи нешто за јело! – и лупи ме благо по леђима, као у знак признања, тепања, захвалности и поверења у исто време.
После дуже времена, схватио сам да ме је у куповину отерао више због тога да не слушам његову причу.
Нисам имао много мука да купим све што је потребно за јело. Продавница беше на самој пијаци. Купих довољно за све нас. Тако је деда Диса и мислио, зато је и дао толико пара.
Пожурих да се вратим, да бих чуо причу до краја. Успут, паде ми на ум да је могуће да га је напао неки од оних које је он називао као „влаурине“, па сад хоће да се организују да га, у повратку, науче памети. Али, у то се не уклапаше никако изморен коњ. До њих сам, скоро, као без душе, дотрчао. Ста-вих кесу са храном на тезгу, а кусур деда Диси тутнух у руке. Он га згужва и стави у џеп у коме је било још пара од пазара.
Према оном како су пажљиво слушали, био сам убеђен да прича још није до краја испричана.
– Жив био, благо деди, и велики порасо! Прави делија. Па да га најесен, ако Бог да, женимо. Да нађемо одавде неку добру Влајницу. Има да има све оволики дукати. Ниска преко ниске. Има да те зими греје ко фуруна бубњара благосиља ме деда Диса и опет ме, само мало јаче, лупи по плећки.
– И кажеш, седи?! Седи и ћути! Ћути као заливена, Боже ми опрости?! – упита деда Дису мој отац.
Схватио сам да траже сам крај приче. Деда Диса размота папир у који је упаковано нарезано оно што беше купљено за јело. Није то било ништа више од саламе, суве сланине… Узе од свега, уштипи већи комадић врућег хлеба, колико за залогајдва. Остали се, полако, придружују.
– Ћути. Ваљда и не дише. Нит збори, нит ромори. И не погледа на мене. Ко да ме нема. Ко да не постојим одговара, онако преко залогаја, деда Диса.
– А ти? А ти, Чичо? – опет ће мој отац.
– Ја?! Ја ништа! Оћу нешто да кажем. Па, нећу. Није нећу! Не могу, брате! Ја оћу да кажем, ал не може. Ништа из уста не излази. Не мож језик да превалим. Ни глас, ни реч – застаде да прогута залогај.
– А Осман… Јадни Осман, само метар-два, па стане. Више ни да макне. Напиње се јадан, оће ам да покида…
– Је л, бар, била нека узбрдица? Да л не беше?… – упита га неко и не заврши са питањем.
– Кака црна узбрдица?! Од записа је све низбрдо – рече деда Диса и показа руком на доле.
– Низбрдо, а коњ запиње?!
– упита Жила, а залогај му се заглавио у устима, у грлу.
– Запиње, побратиме! Запиње, ал не мрда. Неколко корака, па опет стане. Само дува. Дува ли дува. А на нос ко парњача. Не мож да дође до ваздуха. Запне, повуче, па се оклизне. Падне на колена. Начисто ће да се сатре. Ватра сева из копита. И само се помакнемо. Више ни да мрдне. Ни ја не мрдам… – опет мало застаде и направи се добра пауза. Сви штипкају од хлеба, љуште омоте од колутова саламе, неко реже парадајз…
– А она?! Како она? – упита мој отац.
– Она? Она седи и гледа негде право и далеко. Не мрда. Да је да реч једну изусти, чини ми се, било би ми лакше.
– А кака је била? Мислим, онако… – мало раменима као да показа на стас мој отац.
– Ти, ти само на то мислиш. Шта ћеш? Млад човек, па кака је била? – и у шали и за озбиљно, одбруси му деда Диса. Остали то прихватише у подсмех и наставише да гледају час Османа, час у деда Дису.
– Није, богами, нисам то мислио. Него, онако… Мислим, је л бар беше нека лична, ил она са метлом? – правда се мој отац.
– Кака црна метла? Каки бакрачи? Беше… – застаде мало, као да се само присети каква баш беше.
– Ето, кака. Онако, синко мој, онако, ко свако девојче. Јес! Јес, богами, ко девојче. Мало више мршава и танка, можеш у иглу да је уденеш. А, лепа. Лепа, ко уписана. Бело лице… Оно, свако тако младо је лепо. Ал, ово је баш заличело. Сва у белом. Ко да је са венчања дошла, Боже ми опрости! Аљина јој тако до земље. Дугачка, па на фалте. Па, широка. Бели се ко снег. Ко да је од паучине. Од цедила. Мора да је нешто ко тил, ил нека свила. Тако танка, па лелуја – загледао се деда Диса у неку даљину и обема рукама показује како лепрша та бела хаљина.
– А тек коса! Боже, не видо дужу косу! Црна, црна ко зифт, па јој до испод струка. Пуштена. Па, све колмована. На таласе – показа и руком нешто што би личило на ту таласасту косу, косу која лелуја, дугу хаљину…
– Што не сиђе са кола, бар ти?! – испаметова дубокоумно мој отац.
– Што не сиђе?! Што не сиђе?! Усранко један! Нисам мого ни Османа да ошинем. Каки бич! Нисам мого да зинем, реч да кажем ни глас да изустим. Ма ни нос да обришем. А ти „што не сиђе, што не сиђе“. Тако се то силази… Знаш ли ти, бре, како је то да будеш скамењен човек? Не знаш! Дабоме да не знаш. Ето, таки сам био ја!
– лупи се шаком у груди деда Диса. Сви оборише главу гледајући у гомилицу саламе и сланине. Деда Диса поче да бира за други залогај. Сви ћуте, као да се не усуђују да више и једну изусте.
– Значи, седела тамо где сам седео ја?! Их, да сам остао! Што нисам знао да останем! – јавих се ја први и једини пут.
– Ее, тиии! Ти петлићу мој! Није то за тебе. Реко ли ја да за тебе има да нађемо Влајницу?
– насмеја се деда Диса и сви око тезге.
– Њег ће баба Злата да жени ражњачом или оклагијом – добаци Дула. И поче, опет, свако за себе. Ја се покајах, јер прекидох причу којој нисам чуо крај. Али, на срећу, не задуго.
– И, докле тако побратиме? – упита Жила, показујући руком да мисли на то колико је то трајало.
– До ћуприје, побратиме! До ћуприје! Оне пре скретања за гробље – прозбори деда Диса пуним устима хране.
– Од записа, до ћуприје?! – зачуди се Жила.
– Чудан човек! Знам! Знам шта оћеш да кажеш. Од записа до ћуприје мож да се каменом бациш. Ал, толико. Шта ти ја знам! – прекиде деда Диса Жилу равнодушним одговором. Као да је сасвим све једно што је то тако кратко растојање. Каменом да се бациш…
– Па, ту ли изгуби сво то време, црни побратиме?
– Ту! Ту, а де би?! – погледа Жилу, а овај спусти поглед.
– Па, како је се отараси, весели мој побратиме? – молећиво ће тепајући му, побратим Жила.
– Почело да се раздањује. Зора. Чуше се петли из задњи кућа. И, она… Склизну. Само склизну са кола. И, оде… – одмахну он руком да покаже како, не да је отишла, већ као да је летела и одлетела.
– Откуд ја знам. Склизну на пут и смандрља се у поток. Јес, баш у поток. И, замаче у густиш. У честар крај потока… Но, дедер, додај ми ту флашу да не стоји тамо џабе то рече, затим тргну мало на трску. Ни гутљај. Од оне куповне. Но, тек што је прогута, заврте главом и стресе се читавим телом.
– Како, побогу, ово пијете? У, у, ух! Да знате да ова баш ништа не ваља. Промените је, јер ће се пот-рујете начисто – посаветова остале да не купују више ту ракију. Флашом лупи о тезгу, али, она остаде читава. Затим, напипа своју пљоску у задњем џепу, извади је и поче да загледа.
– Како ли је само нестаде, сунце јој калајно, да ми је да знам?!…
А нисам, нисам, овога ми крста…
– поче он као да се правда. Сви су знали да он није попио ту своју ра-кију. Био би, бар мало, припит или пијан када је дошао. А, беше са-свим трезан и то трезан да га трезнијег никад нико није видео. Само, био је некако мало више сив. Сивкаст. Земљосан. И блед…
Часопис ,,Омаја 1″
