РУСАЛКЕ
Русалке, врста женских водених демона, који народ замишља као лепе младе жене сазеленом косом, венцима на глави.
Но да кренемо редом. Да би знали нешто о русалкама морамо прво да видимо одакле потичу.
Постојали су и водени духови, то су углавном били стари брадати духови са риљим репом.Они су живели на дну водене површине у којој се налази. Живели су у кристалним дворцима чији су били господари. Њихови дворци налазили су се на дну дубоких речних вирова, мора или језера. Његове кћери су биле русланке или познатије код нас ко русалке, а он сам је био предводник војске од сторинуводењака. Војска је са вечери нападала оне који се тада затекну крај воде. Неретко војскаводеног духа оштећивала је мостове рибарске мреже или воденице. Вода је била непосредно влсаништво воденог духа и због тога људи нису смели да имају приступ њој. Због овга воденичари и рибари су му врло често приносили разне жртве не би ли се смиловао.
Водењаци настају од оживелих утопљеника. Допола су људска бића, а од пола рибе; имајурибљи реп који им олакшава пливање. Водењаци живе у води коју никада не напуштају; ово не важи једино за женске водењаке, русалке, које се тако називају једном годишње, када током русалне недеље излазе на овај свет, због чега их понекад мешају са вилама.
И водењаци и русалке описују се са распуштеном и дугом косом, често зеленкасте илицрвенкасте боје, због растиња којим јепрекривена. У веровањима словенских народа русалке су младе и лепе девојке које обитавају на рекама или језерима и маме и утапају људе. Верује се да су оне,попут водењака, утопљене девојке и жене,служавке Воденог духа, кога дворе у његовој кристалној палати, или заправо његове кћери. На ово указује чињеница да се русалке у многоме разликују од мушких водењака по једној значајној особини: оне су способне да напусте воду.
Иако из воде излазе само једном годишње, током русалне недеље, ово указује да имају много већу „самосталност“ од мушких водењака.
Русалке су живеле под водом, у дворцима. Биле су под влашћу Воденог Духа. Русалке су имале своју царицу, која их је предводила на пут на копно и која се возила у златним кочијама. Призивала је остале русалке трубом. Краљица се звала Дива,Дивка, Дившина и Дана. То је била царска кћи коју је маћеха утопила. Излазе из воде само за време Русалне недеље и то на недељу дана. Биле су предане музици, превању и игрању. Лоше су расположене према људима, а нарочито не воле жене. Уколико би неко видео русалке, могао би остати нем или добити занос играња, који се сматрао најгором казном од русалки. При овом игрању би долазило до замора и смрти. Занос игром и песмом би трајао све док су русалке на копну. О оваквим заносима сведоче и писани документи из 14. века.
Такође, сматрало се да русалке доносе многе неизлечиве болести. У време Русалне недеље људи су се држали одређених забрана, како не би увредили русалке или дошли с њима у додир и тако добили од њих неку казну. Било је забрањено пети се на дрвеће, јер се сматрало да док су русалке на копну да често бораве у крошњама дрвећа. Забрањено је било радити у виноградима или радити било какав посао везан за замљорадњу.
Русалке су долазиле у време Русалне недеље да дају потребну влагу пољима, тако да би тај рад могао да омете русалке. Ово је важило поготово за среду у Русалној недељи. Сматрало се да тамо где су русалке играле колосве расте бујније него на другим местима. Забрањено је било женама да перу и просипају воду на било који други начин, јер би то могло увредити русалке и оне би удавили те жене. Забрањено је било спавати на поду. Ова забрана је везана за веровање да душа у току сна напушта тело, па би у току сна тело могла заузети русалка или неки други дух. Тада би људи постали опседнути и кроз њих би говорила русалка. Није требало у Русалној недељи шишати овце јер би овце ,,ошантавиле“ а људе би напала болест звана руса. А и за друге болести које су се дешавале у Русалној недељи се говорило да је оболелог човека ,,ухватила русалија“. Уколико би се садила паприка или парадајз у Русалној недељи веровало се да ће им опасти цвет и неће успети.
Уколико би неко морао да прекрши због нечег забране, као ефикасно средство против дејства русалки се сматрала трава пелин. У том случају човек би са собом носио пелин, кога су се русалке плашиле. Такође, уколико човек једе бели лук, се сматрало да неће моћи доћи под дејство русалки. У неким крајевима су сваки дан током Русалне недеље људи јели пелин. Такође, као заштита је могао да послужи магијски круг исцртан ножем. Уколико би неко видео русалке, а не би имао пелин код себе могао је ножен на земљи исцртати круг, који русалке не би смеле да пређу. Веровало се да се русалке плаше и ножа.
Русалке су долазиле у уторак, чиме је почињала русална недеља и повлачиле су се следећег уторка. Приређивали су се обреди дочекивања и изгнања русалки. Обично су у овим обредима учествовале жене, које су у ритуалне сврхе поистовећаване с русалкама. Обреди у Русалној недељу су се звали русаље и крањице. Среда у Русалној недељи се називала крива среда. Веровало се да све што се засади те недеље ће расти криво и да ће касније закржљати. Четвртак у русалној недељи се називао зелени четвртак. Он се строго празновао и није смело ништа да се ради. У хришћанству Русална недеља је постала празник Духови, односно конкретно празник русалије је преименован у духови. Духови су празник који има много паганске заоставштвине, али тај празник не траје читаву недељу. Русална (духовска) недеља представља симбиозу хришћанства и паганизма. Празновање русалија у Србији је први описао Охридски архиепископ Димитрије Хомитијан кад је забрањивао овај празник.
По месту становања виле су се делиле на приморкиње и загоркиње, а русалке као водени демони или виле су добиле своје име од словенског русло – река. Такође оне су имале риђу косу, а за риђокосе се и данас каже да имају русу косу. Као што се женама према боји косе каже да су плавуше или црнке, русалке су могле бити митска бића русе косе.
Како су у матријархату жене били носиоци послова у земљорадњи, само жене су могле бити задужене за плодност засева. Тако су русалке, по традицији, напуштале своје водена скровишта и обилазиле усеве и шкропиле их влагом да би усеви били бољи. О томе сведочи и веровање да је биље боље расло на местима где су русалке играле.
