Гаврило Јеремић је први пут спазио Путнике док се климао у препуном аутобусу на линији 31 оклембешен о шипку, исцрпљен и резигниран после уобичајено гадног радног дана.

У пакленој врућини, неколико путника седело је до грла закопчано, као да не осећају немилосрдну припеку јулског београдског сунца кроз прозоре нити загушљивост у којој се једва дисало. Био је ту један младић са ретком брадицом, жена забрађена у црну мараму, седа старица са дијамантским наушницама, дебели господин са црним шеширом загледан напоље, у промицање зграда.

Јеремић није био сигуран да ли их је већ видео. Већ тридесет година он крстари овом градском линијом, на посао и с посла, али до данас није обраћао никакву на рочиту пажњу на сапутнике. Није чак био сигуран ни због чега му је тих неколико људи у свеопштој знојавој, смрдљивој гунгули, привукло поглед; због некакве чудне своје издвојености, можда. Као да нису припадали том тренутку, том месту. А онда дође његова станица, Јеремић сиђе и сместа их заборави.

Неколико дана касније, згађен од чекања на спарини, некако је успео да се угура са још педесетак људи у аутобус на Теразијама. Покушао је да пронађе место на време, али није имао шансе  балавци од петнаестак година хитро су спустили гузице на ишарана и бритвама унакажена дрвена седишта, и Јеремић је морао да се ухвати за лепљиву пластичну шипку и препусти гомили око себе да га држи у немилосрдном цимању возила. Тада поново угледа жену са црном марамом. Седела је непомично поред младића с брадицом и зурила празно пред себе. Усне су јој биле стиснуте у црту, оивичене борицама. Испод браде са неколико упадљивих црних длачица марама јој је била везана у крупни чвор, а лице јој је било избраздано годинама. Све у свему, обично лице из гомиле, лице које се виђа било где и сместа заборавља, лице какво је можда и његово сопствено. Због чега га је онда толико привлачило? Јеремић схвати да зури и скрену поглед на младића. Био је тако укљештен између врућих тела око себе да није могао да се помера, и њих двоје налазили су му се директно у видокругу. Младић је читао новине – Политику, рекао би Јеремић по изгледу слова погнуте главе.

Јеремић се мало изви и покуша да види шта пише на страни окренутој њему. Лично није подносио да му неко пиљи у новине док седи у градском превозу, али то га није спречавало да себи тако прекраћује време. Новине су деловале некако пожутело, крхко, као да би их мало јаче кијање развејало у прах. Њихова боја подсети Јеремића на неки филм који је недавно видео на телевизији, нешто о мумијама и Египту. Он виде да се на тој стра ни налази неколико чланака и две фотографије. Јеремић зачкиљи да боље види шта тамо пише, када аутобус нагло закочи на станици и он заједно са осталим путницима полете ка предњој платформи. Уз много гунђања он успе да проклизи између људи стешњених попут сардина и промени место, тако да жену и младића више није могао да види. Он покуша још неколико пута да окрене главу и види шта то пише у младићевим новинама, не знајући ни сам зашто га је то толико заокупило, али више не угра би повољну прилику. Тек пошто је сишао на својој станици, док је ходао полумртав од исцрпљености и помањкања елементарног људског достојанства које је осећао после сваке вожње градским аутобусом, он схвати да га неподношљиво упорно гризе једна ситница везана за жену; мада ју је позорно посматрао добрих три минута, никако није могао да се сети да је иједном видео да јој се ноздрве шире или усне отварају да узму ваздух.

Баш лепо, помисли он, младић са прастарим новинама и жена која не мора да дише. Ко ће да издржи још десет година мучења по градском саобраћају? Још мало и тотално ћу пошашавети.

* * *

Успео је да види шта то младић чита тек две недеље касније. Био је викенд, први свежији  викенд за готово два  месеца,  и  Јеремић је решио да себе части шетњом кроз центар града, њушкањем по излозима и шприцером на Калемегдану. Попео се у аутобус број 31 станицу ниже од своје. Тамо је отишао да у поштанско сандуче убаци писмо брату који је већ девет година живео на Тајвану, богатио се производњом грицкалица за нокте и привезака за кључеве и непрестано звао Јеремића да се досели код њега. Јеремић је непрекидно налазио довољно добре разлоге да то не учини, али трудио се да не изгуби везу са братом који му је остао практично једини род, откад су му жена и син погинули у саобраћајној несрећи. Убацио је, дакле, уредно адресирани шарени авионски коверат у сандуче и сачекао аутобус на тој станици. За разлику од радних дана, аутобус који је дошао био је полупразан, и било је довољно места за седење. Јеремић уђе на предња врата и крену ка средини, где је једно место било слободно. И тада, док се рукама придржавао и несигурно ходао ка седишту, он поново угледа чудни пар. Био је толико затечен да је застао неколико корака од  њих, не усуђујући се да продужи даље. Тада аутобус стаде ,нека  девојка устаде са седишта крај којег је стајао, и Јеремић то искористи и седе. Возило крену даље уз ванземаљске бректаве звуке раздраженог робота, а он остаде да зури право у жену и младића, којима је сада седео сучелице.

Учини  му  се  да  жена  гледа у њега, а онда схвати да тај стакласти, неодређени поглед пролази кроз њега као кроз прозирно стакло, да блуди негде далеко изван скученог простора унутрашњости аутобуса. Јеремић скрену поглед ка младићу и спази новине. Могао  је да се закуне да је то онај исти број, она иста страна. Младићеви дуги, танки прсти спречавали су га да прочита читав поднаслов, али и оно што је видео било је довољно да му заледи крв у жилама:

У том тренутку, новине се мало спустише и Јеремић затече себе како зури право у хладне, водњикаве плаве младићеве очи. Младић са брадицом посматрао га је нетремице неколико секунди, а онда поново подиже новине и настави да их чита.

Титова смрт? Када је то било?Осамдесете?

Наједном, жена са црном мара мом дубоко уздахну, и он се нађе у жижи њеног погледа. Ако ништа друго, помисли он, бар знам да ипак дише. Није имао појма због чега му та помисао изгледа још језивија од младића који већ ко зна колико дуго чита једне исте новине, штампане пре више од деценије.

Тада уђоше контролори.

Било их је троје. Млади, брзи, ефикасни, у беспрекорним плавим униформама. За тили час пре- гледали су карте путника аутобуса, и једно од њих, млада жена од својих тридесетак година, приђе Јеремићу и затражи његову. Јеремић збуњено извуче новчаник, показа повластицу и она му захвали. И тада, уместо да се обрати пару који је седео преко пута, она прохуја поред њих као да не постоје, и већ на следећој станици контролори изађоше напоље, да у неко путнике без карте.

Као да не постоје.

Младић поново спусти новине, загледа се Јеремићу право у очи и једва приметно се насмеши.

Некако је успео да  се  осови на клецаве ноге, оде до најближих врата и смандрља се низ степенице на првој станици. Док је аутобус кретао даље, жена са марамом окренула се кроз прозор према њему и погледала га дуго, замишљено, лица сабласно белог наспрам злокобне црне тканине.Требало му је много више од једног шприцера да се некако при мири.

* * *

Јеремић је живео у једнособном самачком стану. Био је то стан који је заменио за свој стари, двоипособни, годину дана после траге- дије. Више простора није му било потребно. Само скроман, спартански намештај и ормар пун успомена – књига, фотографија, Милошевих школских цртежа, Милениних  гоблена и везова.

Када се вратио кући из града, насуо је себи чашицу љуте, отворио тај гломазни ормар и извукао напоље албум. Са дубоким осећајем кривице обрисао је са њега прашину, ставио га на сто и отворио га. Биле су ту хронолошки сређене најлепше фотографије: Милена у широкој сукњи и балетанкама, он у сакоу са прешироким раменима, мршав и насмејан; фотографије са одласка на море, где су се верили; слике са венчања, Милошеве слике после изласка из породилишта, добијања првих зуба, поласка у обданиште, школу…

Пред очима му је поново текло време, складно, мирно, срећно, да би на последњој страни албума било брутално пресечено, заус- тављено заувек малим исечком из новина и заједничком читуљом. Милош је заиста био немирно, живо дете. Био је довољан само тренутак њихове непажње и већ се налазио на улици, већ су шкрипале гуме, Милена за њим…

Он зажмури и попи ракију наискап. Све се десило у трену, пред његовим очима. А после тога… Двадесет година самоће, тешке, празне самоће није му пружило ништа, ни најужу стазицу која би премостила тај непојамни понор.

Возач је био ослобођен. Није крив, закљућио је суд. Јеремић се није жалио. Заиста, човек је био избезумљен несрећом, и убрзо је напустио радно место возача градског саобраћаја. Јеремић је, међутим, остао осуђен да изнова и изнова, свакодневно бива подсећан на трагедију која је од његовог живота начинила празну љуштуру. Време није могло ништа да излечи, али умело је да потисне мисли и сећања у прашњаве ормаре из којих их је он износио напоље што је ређе могао. Није могао да схвати због чега је баш данас, пос ле оног шокантног открића у аутобусу, осетио порив да се поново врати кроз време и проживи читав неизбежни ток догађаја све до самог насилног краја. Чинило му се да га очи супруге и сина посматрају загонетно са равне површине црнобелих и колор фотографија, као да желе нешто да му кажу.

„Мислите да сам ја крив?“ изрече он коначно, гласно, промукло, мисао са којом је устајао и одлазио на спавање током свих ових година. „Јесам ли ја крив што нисам са вама? То хоћете да кажете?“

Јеремић дрхтавом руком извуче згужвану марамицу из џепа да обрише очи пуне суза. Заусти још нешто да каже, али једино што се зачуло у тихом, равнодушном стану, било је беспомоћно цвиљење.

Заспао је тек пред зору, убеђен да је почео да луди.

 

Јеремић је имао нову страст. Посветио јој се предано, као да ју је жељно чекао више од две деценије. Крстарио је аутобусима град- ског саобраћаја у слободно време, понекад нешто бележио, покушавао да анализира линије и Путнике на њима. Почео је о њима да мисли са великим почетним П, како би их и у мислима разликовао од обичних путника попут њега. Запрепастило га је колико их је. На линији 26 било их је чак осморо, једно од њих беба, са мајком, наравно. Били су распоређени увек на истим местима. Контролори од њих никада нису тражили карте, понашали су се као да их не виде, као да не седе ту, а други путници изгледа да их такође нису видели, али су због нечег избегавали да седну на њихова места. Јеремић је одавно престао да покушава то да схвати. Само је све помно пратио, цртао дијаграме, возио се, возио, возио…

Са возачима је било исто као са контролорима. Нису их примећивали. Једном је Јеремић покушао да начини експеримент, па се одвезао до последње станице линије 83 и остао у возилу заједно са још двоје сталних Путника, постаријим господином са блиставом ћелом и уредно штицованим брковима, и дамом, вероватно његовом супругом, чији је шешир пре припадао позоришту као сценски реквизит за неки Нушићев комад.

Возач је устао са свог седишта, провукао се поред шипке, узео кесу са кифлама и јогуртом и савијене Новости, а онда приметио Јеремића како седи близу предње платформе. Двоје Путника седело је одмах иза њега.

„Еј, задња станица. Морате напоље“, рече возач.

„На мене мислите?“ упита Јеремић.

„Не, него на моју покојну бабу. ’Ајде напоље, онај испред мене иде пре, ако већ ’оћеш укруг. Изилази, гладан сам, морам да вечерам.“

Јеремић устаде и крену ка отвореним вратима,

„Надам се да то важи и за ово двоје што су остали да седе“, рече опрезно.

Возач се избуљи у њега. „Како, бре?“

„Кажем, зар за ово двоје то не важи?“

„Које, бре, двоје?“ Возач га је гледао као да је полудео. „Је л’ ти то мене, оно, зајебаваш, а?“

„Не, не, ништа“, промрмља Јеремић и сиђе напоље. Нису му се много допадале набрекле возачеве мишице. Док је силазио, ухватио је поглед старомодног пара. Оба Путника љубазно му климнуше главом, а онда се поново загледаше пред себе.

„Јеботе, које будале ја возим…“  гунђао је возач док је одлазио ка оближњој кафани са празном баштом. Јеремић застаде и поново погледа пар у аутобусу.

Сунце на заласку обојило је небо над Београдом  у  црвено  и за тренутак Јеремићу се учини да може да види тај сјај кроз воштана лица Путника, као да су им главе транспарентне, нематеријалне. Онда се тај утисак изгуби, и Јере мић оде да ухвати неки тролејбус.У тролејбусима, закључио је, као и у трамвајима, Путника је било много мање. То је откриће било значајно, али није могао да се сети ниједног ваљаног разлога за такву разлику. Једини изузетак била је ’двојка’. На сваки трамвај који је кружио том линијом дола зило их је по петорошесторо. По некад у зимској, понекад у летњој гардероби, али сви са истим, по- мало мртвачким изразом лица; Јеремић их је уредно пописивао и давао им имена. Користио је асоцијације које су код њега Путници изазивали — младића је назвао Thата, жену поред њега Нарикача, мада осим оног једног уздаха није испустила ни гласа, старицу са дијамантским наушницама Грета.

Њено право име дознао је пуким случајем, на послу.Његова стара колегиница из канцеларије, Мирослава, удавала је кћерку и донела је неке своје старе слике како би осталима показала какву ће јој кћерка имати венчаницу. Биле су то слике са њеног венчања: стајала је млада, лепа, у белој раскошној венчаници, а крај ње поносно се осмехивала Грета. Јеремић ју је препознао истог трена, иако није имала дијаманте у ушима.

„Извини“, упитао ју је тада, несигурним гласом. „Ко ти је ово?“

„То?“ одговори она. „О, то је моја бака, Милица. Знаш, она ти је  била права београдска дама. Милица Хаџи-Продановић. Пошто ми је мајка умрла на порођају, она ме је одхранила и била је баш поносна на мене када сам се удавала.“

„Живи са тобом?“

Погледала га је као да је с Марса пао.

„Ама, шта ти је! Имала би више од сто година. Сирота, страдала је седамдесет и неке.“ Застала је и замислила се. „Да, сад кад размислим, сигурна сам да је било седамдесет девете… Трагедија. На пешачком прелазу… На месту.“

Јеремић успе да нађе снаге за нову реченицу.

„Ништа онда, извини што сам питао. Само још нешто… Да је није прегазио аутобус градског саобраћаја? На линији 31?“

Зинула је запрепашћено.

,,Откуд ти то знаш? Додуше, тада је број линије био 13…”

Јеремић се извини и оде до тоалета, надајући се да није приметила колико је пребледео. Док је повраћао свој бедни доручак у клозетску шољу. питао се како да објасни колегиници да њену Баку свакодневно виђа у аутобусу који ју је прегазио пре петнаест година. Срећом, Мирослава је на то заборавила и када се он вратио у канцеларију надугачко и нашироко објашњавала је окупљеним доконим колегама које ће све торте да умеси и колико ће званица бити присутно.

* * *

Остатак дана провео је у чуд  ном бунилу. Тумарао је улицама града док су крај њега промицали обични и дупли трамваји, хармоника аутобуси и тролејбуси, као бесмислене црвене мрље. Предвече, ни сам не знајући како, нашао се у улици Народног фронта, недалеко од места где су пре две деценије на асфалту биле кредом исцртане контуре, усирена локва крви и једна дечја патика. Стајао је неко време тако, загледан у ту тачку, благо вртећи главом, мрмљајући нешто себи у браду. Понеки прoлазник би га приметио, а онда заобишао у што ширем луку, као да је кужан. Коначно, после извесног времена, Јеремић се трже и упути навише, ка улици Српских владара, да ухвати аутобус до куће.

Младић са брадицом насмеши му се када га угледа. Јеремић приђе његовом седишту и ухвати се ту за шипку. Младић пресави новине, спусти их у крило и благо му додирну руку. Од хладноће тог додира Јеремић се стресе, али не повуче руку. Жена са марамом погледа га са свог места до прозора и наједном му се искези у грозној травестији пријатељског осмеха. Јеремић нагло крену даље.

Милица Хаџи-Продановић опипавала је смежураним старачким прстима ушне ресице где су јој се цаклили старински обликовани дијаманти у злату. Јеремић заусти да јој каже да јој се праунука сутрадан удаје, али одустаде и некако сиђе, три станице пре своје.

У стану је седео у мраку, руку скрштених у крилу. Мрштио се, загледан у бледа светла уличних лампи напољу, а онда узео неколико пилула за спавање које је држао у претинцу са лековима и користио само у тренуцима највеће депресије. Потом је легао обучен на нераспремљен кревет и препустио се мутној магли сна.

Милена никада није била тако лепа. Стајала је у цветној летњој хаљини, са љупким шеширићем на глави, косе уредно везане, са букетом цвећа у рукама. Учинило му се да нешто говори, напрезао се, али није чуо ништа. Крај ње, Милош се љуљао у љуљашци окаченој ни о шта, са безбрижним осмехом најсрећнијег дечака на свету. Пожелео је да закорачи у сан, али нешто га је везивало за постељу. Милена га је гледала помало тужно. Коначно је одустала од покушаја да му каже то што је хтела и неколико пута га недвосмислено поз- вала руком. Јеремић се осећао као да тоне у густе, црне воде; слика његове супруге и сина почела је да се магли и нестаје, и он беспомоћ- но замлатара по тој води што му се затварала над главом, да би се пробудио с трзајем, у бледо светло зоре.

Устао је, сав укочен, пришао огледалу изнад комоде и загледао се у сопствено лице, лице непоз- натог оронулог мушкарца са без нађем у очима. Неко време стајао  је на прозору и посматрао како сунце полако надвладава сенку у парку пред зградом, а онда лагано, методично, почео да се припрема.

Најпре је затегао постељину на кревету и скинуо са себе јучерашњу одећу. Истуширао се, обријао и скувао кафу. Потом јеобукао свечано црно одело које је носио можда укупно двапут откад је купљено, и попио кафу загледан у албум са сликама. Изабрао је две које је сматрао најлепшим, ставио их у новчаник уз личну карту, а онда изашао из стана и брижљиво га закључао

Није кренуо на посао. Уместо тога, прокрстарио је Београдом још једном мењајући линије као што је чинио последњих неколико недеља. Сви Путници били су свечано одевени, осмехивали су му се а понекад га и додиривали, трудећи се да изразе тако своју подршку. Испрва стидљиво, а затим све смелије, узвраћао им је осмех и присним стиском руке одговарао на њихове срамежљиве додире. Зрачили су хладноћом, али Јеремићу то није сметало. Знао је да ће убрзо стићи близу свог одредишта и то га нагна да и сам осети празничну радост.

Убрзо ће стићи близу улице Народног фронта, улице којом су непрекидно тутњале грдосије аутобуса, на линији која је пре двадесе так година имала број 33. И знао је да има све разлоге за усхићење, јер током те последње, јутарње вожње улицама осунчаног града, четири пута у возило у којем се налазио улазили су контролори

 

 

                                                                                                                                                                                                                    Часопис ,,Омаја” 3