НАСЛЕЂЕ

Тога Лета Господњег суша је пржила. Од како је крајем пролећа насуво загрмело и гром ударио у стару воденицу, ни једна кап да жеђ земљи утажи. Све живо се спе- кло, смањило, усукало. Трава се у земљу повукла, срж у биљкама осу- шила, све је на глад и сувоту мири- сало.

И сама се земља утањила и испоснила. Стоци су се од жеге и оскудице ребра кроз стомак састављала.

Крајем лета појавили су се скакавци. У толиком броју да би се у људима, пред том најездом, ионако ретки траг радости намах зацрнео. Муве су нападале у ројевима. Свуда се осећао тешки задах безво дице.

Глад се церила из полупразних амбара. Људи су се вукли безвољно, уморни од наде, чекања и гледања у небо.

Само је звезда одозго неуморно топила ваздух и варљиве облаке који би јој на пут стали. Стара воденица, где је доскора још само понеко, више обичаја ради него из потребе, доносио жито, први је пут остала без воде а тешки камен воденични, посивео и расушен нестао је једне ноћи. Неко га је, изгледало је, из ко зна каквих својих потреба нетрагом однео.

 

 

***

Црна, мала, грубог лица и гласа неуједначених тонова који јој је често смех у грлу устављао, не могавши да га изнесе, Грозда је испруженом руком једва довратак дохватала а свака јој је сукња стопала поклапала. Колико ситна, толико је радна и снажна била, у пољу ниkо није могао да је сустигне, а у кући је нико није видео да дангуби.

Две је сестре рођене имала, све су три једнолике и неугледне биле, само што се она питомошћу својом и добротом издвајала па ју је отац више него друге пазио.

Али чак и њу такву, непрекидним радом забављену, недеље и празници стављали су пред огледало.

Тада је патила. Отварала би ковчег пун разнобојних тканина и дуго  бирала најмекшу блузу, неку која би на телу као жива заиграла, и раскошну празничну сукњу, увек црвену. Отац им је био трговац и ничега им, а најмање робе женске недостајало није. Затим, чуду се надајући, дуго се огледала у великом искривљеном огледалу, па би изашла у друштво, погнуте главе, помало се стидећи неприкладног оквира скупих хаљина око свога тела, ситног као недораслог.

Болела је наметљива лепота девојачка, вређала су је њихова бела и руменом крвљу наливена лица, чежњиво је гледала у сваки витки стас ма и најгрубљом тканином обавијен био. Мучећи се, рукама огрубелим од рада кришом је кидала свилене наборе своје одеће.

Поштовали су их у друштву, њу и њене сестре и указивали им пажњу коју је њихов отац богатством својим и угледом заслужио. Али их момци нису салетали, чак се нису ни окретали за њима.

Мимо свих пролазника, једном је непознати младић гордог држања прошао кроз село, уневши немир у срца девојака. Висок, дугих удова, широких покрета, распеван, звонког, јасног гласа који се око њега у круг ширио обухватајући присутне топлим лелујавим таласима. Често се смејао, дубоко и гласно, показујући вучје зубе, укрштене и беле испод гаравих на усница. Кратко се задржао. Нико није баш разумео одакле је дошао. Причао је како се од оца оделио па тражи кућу коју би канда купио и у њој се настанио. У селу није било кућа на продају, а он је беспослено тумарао около неко време, све док су га као госта примали, а потом отишао.

Грозда га је срела случајно, идући као и обично за својим послом,  кад је у журби готово налетела на њега. Придржао је, полако одмакао од свога тела и пажљиво је загледао. Док је она дрхтала од неочекиваног мушког додира и гледала у њега погледом уловљеног птичета, он се грохотом насмејао и отишао даље. А она је остала у месту укопана појавом и снагом мушком. Оштар и дивљи мирис његов ширио јој је носнице, а од тог смеха лизнуо ју је пламен почев од стопала па кроз бедра, мишице и рамена, обливши јој врат и чело крупним грашкама зноја.

Целе је ноћи била у грозници. Телом су јој промицали дрхтаји оним једним додиром изазвани. Наслутила је дотад непознате сласти накратко удахнутим мирисом мушког тела. Блузу коју је он, придржавши је на трен, телом својим и знојем натопио, чврсто је привиjала на груди, на стомак, уз врат. Први додир мушкарца сву је прожео, жена у њој намах је схватила колико је сама, жељна и жељом својом уплашена.

Није га више видела. Али је чула да је сутрадан, одлазећи из села, подсмешљиво рекао како се синоћ саплео о нешто мало црно, куче јали маче, а у сукњи црвеној. Није, каже, знао да и тога има, а може бити да га је пресрела и нека сила нечиста.

Грозда је проклела мајку и оца што су је родили, и кратке ноге које је носе и земљу што је држи и очи своје у огледалу. Бежећи од подсмеха који је видела чак и у понеким очима недужним где га било није, обрела се у воденици, прашњавој и глувој. Разваљена врата нису умањила осећај да је унутар тог рушног здања заштићена и сигурна.

Блузу, додиром и знојем мушким оскрнављену, коју је сву ноћ уз тело своје држала завукла је испод једне греде, са таванице полуодваљене. И у њу замотано дугме откинуто, које јој је у руци, грчевито скупљеној, остало после сусрета са незнанцем. Блузом грешног мириса обавијено, гредом притиснуто и на сред воденице остављено, на месту где ветрокрсно ваздух струји чак и кад нигде ветра нема. Завезано клетвом ка незнанцу управљеној.

Да буде свим ветровима шибан и никад мира не нађе докле год дугме своје на место са кога је отргнуто не пришије, како би се и речи отровне, олако казане, њему самоме кроз дугме обајано повратиле и са душе њене скинуле.

Скупила се у углу под гредом желећи да ту заувек остане, да је никад више мушке очи не виде. Иначе напуклим а сада распуклим од бола гласом срицала је јадиковку над собом. Исцрпљена дугим плачем без суза, завапила је:

„Очи бих своје дала, вид очињи, да се једном само неко за мном задивљен окрене! Да једном бар и ја, црна и гадна, осетим како је то кад је жена лепа!“

Смрачило се наједном а неки је ветар неочекивано свеж зафијукао, кроз покиданакрила прозорска ска и разваљена врата воденице. Осети Грозда готово заборављену хладноћу на лицу и обнаженим рукама.

„Киша ће!“, бљесну јој мисао у трену потиснувши сву њену муку. Али кад је искорачила преко прага, дочека је и удари мирна, ничим помућена врелина. Дан је био без ветра, небо без облака.

Ниједна од сестара Гроздиних није се дуго у кући очевој задржала. Лика одбојног, али вредне и миразом богатим обдарене, те су се сушне године поудавале толико брзо једна за другом да су им оца у шали питали што није уместо две свадбе једну направио, заједничку.

Он би задовољно протрљао руке и загладио косу:

„Дао Бог! Може се!“

А суша је пржила већ друго лето. Понека кап коју небо на силу исцеди и не осети се. „Грех је неки на селу!“

Звона су црквена сваке недеље звонила и поп је молитву читао, а киша није падала.

Људи су се у очају сетили старог, већ заборављеног Жртвишта, испод храста, повише села. Најбогатија кућа дала је овна угојеног колико га је сушна година могла угојити, отац Гроздин као други по реду газда, изваљао је из подрума бачвицу вина. Окретали су ражањ испод храста, заливали вином и ракијом корење старог дрвета и паганским песмама покушавали да умилостиве божанства природе.

Молитвени скуп претворио се у опште слављење живота и животних радости. Уједињени пред претећим сиромаштвом, забринути за стоку и летину, сељани су, подстакнути обиљем хране и пића, дали се би одушка у разузданим шалама, песмама, па се и коло повело.

До вечери, кад су се на неси гурним ногама полако враћали у село, за Грозду је био испрошен момак. Отац јој, не желећи да и њу, последњу кћер и мезимицу своју да из куће, давно је већ наумио да доведе зета. И то по својој али и ћеркиној вољи. Да њој буде мио а њему добар и послушан.

Избор је пао на Љубисава. Момче младо, поштено, из породице бројне, полугладне. Тек му је била петнаеста а већ је многе момке стасом надвисио, и многе би девојке могле пред лепотом лица његовог образ да сакрију. Видео је отац да га Грозда гледа и чинило му се да га не би манисала због сиромаштва и младости његове. Њој је била седамнаеста.

Одлучио је, а његова се слушала.

И тако су Грозди убрзо довели мужа.

Она је дуго још по одласку оног намерника мисли своје ка њему управљала, са осећањем срама и гриже савести. Кад је играла додоле са девојкама из села, сем да обредном водом кишу дозове хте ла је да и грех мисли својих са себе спере.

Убрзо је, молитвом и радом прогнано, сећање остало само у њеном телу које никако није заборављало додир и мирис непознатог мушкарца.

Љубисава је гледала као икону од како га је први пут запазила. Сама неугледна, очима је упијала у себе његов, необичном лепотом обдарен лик.

А сада је био њен. Мирис тела његовог није био дивљи и оштар, као онај који би јој још понекад беспослени и худи ветар у сан нанео и чула раздражио, већ мекан, сладак и питомо јој се под кожу подвукао.

Заволела га је.

Кад би му ујутру појас везивала у њега је милодух метала, а увече под јастук струк босиока. Често би кућу а посебно собу њихову тамјаном окадила, да нечистим силама препречи пут и удаљи их од његове анђеоске лепоте. Није више жалила што и сама није белог лица и ломног стаса девојачког. Он јој је био довољан. Био је леп за обоје.

Силном љубављу и дугим гледањем у коме би и на трептаје заборављала, своје је очи у њега преточила.

„Очи моје!“ – тепала му је.

 

* * *

Месеци су прошли, Грозда се променила. Главу подигла, рамена забацила, и као да је у висину порасла. Лице јој се заоблило, избелило, очи се размакле ка слепоочницама испод обрва које су се у лук извиле као месечевим српом извајане. Уста, раније увек од брига и рада скупљена и стегнута, опустила су се и пуноћом набубрила а глас који је из њих излазио није више био груб, напукао и непостојан, већ милозвучан, пун, топао. Убрзо су јој све њене црвене сукње високо изнад чланака одскочиле. Кошуље су јој пуцале на снажним плећима.

У Љубисава само гледајући, Грозда се више није на свој изглед освртала, нити су је промене које су сви сем ње запазили из заноса пробудиле. И кад би опазила да је људи гледају, с горчином би помислила: „Гледају куче јали маче у сукњи црвеној“, и пожурила кући да лепотом лика његовог очи нахрани.

Кад је први пут чула уздах иза себе:

„Лепа ли је, Божеее.“

Махом се окренула да и она лепотицу осмотри. Сусрела је задивљени мушки поглед, ужагрео, бестидно ка њој управљен. Побегла је, посрамљена, уплашена.

Затворила се у собу. Прелазила је рукама преко тела и туђим јој се чинило, непознатим. Загледала снажне листове које сукња више ни допола није покривала, беле подлактице, надошле груди, врат заобљен и путено извијен. Огледало се губило у дубини црних очију.

„Ово ја?!

Лепа ли сам, Боже!

Да ли ме и Љубисав такву види?“

 

Никада га није питала да ли му је била лепа или је и он у њој видео нешто мало црно, у сукњи црвеној. Па га ни сада ништа није питала. Само је браду, увек ка врату нагнуту, подигла, и са чела склонила праменове којима је вазда очи заклањала.

Први је пут гледала погледом широким и јасним, препуштајући се светлости дана без страха од сопственог одраза у туђим очима.

Од када је ослепео, од оног дана кад је она први пут постала свесна дивљења које својом појавом изазива, очима се својим у његове зенице упијала не би ли у њих зрак светла унела. Грозда је водила испод руке Љубисава где год ишао, била му је вид очињи.

Да се бела мрена навукла преко зена његових, да је ма од чега боловао, можда би могли да му лека пронађу. Али, био је млад и здрав, очи су му и даље биле бистре и јасне, само је вида из њих нестало. Комшија га је из поља довео, а он се ничега што се тамо са њим догодило сећао није, ни како ни зашто је без вида остао.

И док су обе фамилије на све стране тражиле мелеме и лекове, Грозда је ћутала. Она је знала.

„Очи моје“, мислила је. Цена њене лепоте.

Свијала је његове руке око свога паса да јој гипкост осети, провлачила прсте његове кроз своју косу да га податност бујних власи обузме, да га мекотом дарује. Осећала је како њена лепота под миловањем тих руку надолази непрестано.

Баба јој је била са лепоте своје чувена, отац стасит и наочит, а оне све три на мајку, ситне, мркопуте, кошчатог лица и очију преблизу насађених.

„Развила се Грозда. На бабу се уметнула. Беше никаква а сад…“, говорили су кад би прошла.

Љубав је њена према слепом Љубисаву неокрњена остала, али није га жалила нити му је лека тражила. Као што је пре он био леп за обоје, тако је сада она гледала сво јим очима за обоје. Била је лепа и никада се више својом вољом не би повратила у оно жгураво „куче јали маче у сукњи црвеној“.

Ни за вид очију својих.

 

 

* * *

Трећа је година како сила нека разљућена не да да капи животворне земљу напоје. Ако када и наиђе облак летњи, донесе само лед и тучу. Општом невољом здружени, свако је своју личну муку заборављао. Усукани и издужени, мештани су као стабљике сунцокрета главама пратили ужарени пут Сунца. Претворили су се у молитву. Понеко у клетву. Они слабији све су чешће побољевали. Гробље сеоско претило је да се прошири, што старији ни у помену дозвољавали нису, јер ако се гробљу границе помере постаје гладно, незасито.

Ако се суша са трећом годином не прекине, седам ће година трајати, говорило се. Грех је неки на селу. Почели су да зазиру једни од других, свако у другоме видевши виновника и грешника. И селидба се ту и тамо помињала, а те треће године, понеко је и отишао.

Кад се поново појавио у селу намерник вучјег осмеха, лако је и брзо пронашао и купио кућу за себе. И остао да ту живи иако су му мештани отворено говорили да би баш и боље место могао да нађе од тог краја који већ трећу годину свака благодет заобилази.

Грозда је из снова бежала у јаву а на јави га се клонила колико је год могла.

То што је био радан и одмах почео да кућу у ред доводи, никога много није чудило, али кад је почео да обилази стару воденицу која чак ни камен воденични није имала и да поправља све што се да поправити, прогласили су га чудаком. Никоме није пало на памет да му помогне, ни кад је врата поправљао, ни кад је прозоре намештао, нити кад је рушно подизао и огарављено кречио.

„Све и да је златом опточи а мермеркаменом поплоча, шта ће му, замлати, воденица без воде!“

–     говорили су међу собом и безвољно рукама одмахивали. А незнанца су звали ’Онај’, не желећи ни да му име пусте међу себе.

Грозду је виђао често, никад изблиза, све док га једном није спазила у сенци своје куће, како стоји  испод  стрехе  и  чека.  Њу.

„По глади сам те, коју и од себе кријеш, препознао. Дођи вечерас у воденицу да ми дугме пришијеш.“

Није отишла.

А он више није долазио да је зове.

 

* * *

Млади поп који је пре три године дошао у село, баш пред почетак велике суше, читао је молитве у пољу, под сунцем, у амбарима, за трпезом постављеном немаштином. Како су и околни извори жицу утањили а неки и потпуно пресахли питке је воде бивало све мање. Жеђ још увек није била на помолу, али страх од жеђи јесте.

Покушали су сељани да доведу старог попа из другог села да у њиховој цркви службу одржи, јер овај њихов млад је и зелен, говорили су, Бог би га знао шта мрмља себи у браду а о чему мисли при том. Како год било, шта год читао, вајде нема. Млади се поп жестоко успротивио њиховим намерама, а они, знајући већ од раније да попови неће један на другога, одустану од те намисли.

Вратила се прича међу људе о благу црквеном. Најстарији кажу да су га очима својим видели. Век један уназад, кад је темељ ископан да се црква гради, кажу да је, испод последњег камена који су на силу из земље ишчупали, пронађена мала гвоздена кутија, рђом и временом запечаћена. А у њој златници до самога врха наслагани, а по врху тешки крст од злата.

Како су зидине Града Момчиловог надомак села биле, легенда је говорила да је управо војвода Момчило, слутећи издају и погибију своју закопао кутију да у нечасне руке не дође, већ да је нађе онај коме Бог буде дао.

Прича даље каже да је благо, у темељу за цркву пронађено, у цркви и остало. Да се нико усудио није да у њега дирне, сем што је при градњи цркве неколико дуката потрошено.

Временом су људи заборавили на благо које је првом службенику божјем у тој цркви на чување било поверено, а потом и наследнику његовом. Нису се бојали да ће ко, злата ради цркву оробити, легенда је страшном казном претила ономе ко у Божије дирне. Благо је само себе чувало.

Кад је упорна суша запретила да село расели или помори, поново је оживела прича о благу. Млађи су превагнули у намери да се ковчежић отвори, део блага извади и помогне селу да преживи док зле године мину. Поп је негодовао, али уплашен жестином очајника који су му предлог донели, на крају је спустио главу, свалио грех на њихову душу и сложио се да у прву недељу дођу највиђенији људи из села у цркву, и да се кутија отвори.

У недељу, попа ни у цркви ни у селу било није, а ни гвоздене кутије која је већ одавно, судећи по дебелом прашином наталоженом лежишту, извађена била.

А Онај се готово сасвим преселио у стару воденицу. Уредивши је таман колико и кућу коју је купио, почео је тамо и да ноћива. Кад је чуо, данима потом, да је попа нестало, поменуо је да је неко баш те ноћи, уочи недеље, око воденице шумео, човек или сен, не оставља јући трага, а потом га је нестало.

Тиме је Онај, ионако неприхваћен, и чак добровољним својим изгнанством из села изопштен, навукао на себе сумњу да је био са попом у дослуху, али сем зазирања које се у потмулу мржњу понегде изродило, нису могли да било шта против њега предузму.

Од сусрета са Оним, Грозду су вреле ноћи дражиле и несаницом исцрпљивале. Поново је сву обузео његов оштар и дивљи мирис. Вре лином се изговарајући одмицала се од уснулог мужа, склањала његове руке са себе. Он је био анђео, склањала се да га својим мислима нечистим и грешним не дотакне.

Сваке је ноћи све јаче шумео и брже струјао наговор који је из крви њене долазио гласом наслеђа. Као клетва је до ње стизао усуд њене бабе која је од куће била одбегла и две године аваза од себе давала није. Кажу, кад се вратила, без икаквог пртљага, али са ниском дуката око врата, њених и ђавољих, и црном неком празнином у очима као да је тамо негде душу своју кроз њих источила, само је ћутке села уз мужа. Он је ништа није питао. Толико је волео.

И даље лепа, само некако утихла да је било хладно у очи је погледати, после се баба Гроздина молитвама Богу и цркви окренула.

Дукате са њеног врата нико више никада видео није, нити је ко смео да јој шта о томе помене.

Мучена силином крви своје, као грехом наслеђеним кажњена, Грозда је жудњу гушила страхом од себе саме.

Колико се склањала од Љубисава, толико га је потом махнито грлила, упијајући се у мраку у његове очи небеске лепоте, а угасле.

Није имала куда да побегне.

 

* * *

Поред Љубисава је на кревету остала празнина, као рана отворена између његових руку полусклопљених којима је само сопствени сан обухватао.

Кад је ушла у воденицу, Онај јој је пришао без речи. Само се склопио око ње.

После је гледала око себе, не препознајући то место где је једном потражила уточиште. Све је променио,  уредио.  Показала  му је руком обнаженом и слатком од угриза његових вучијих зуба, на зрак месечеве светлости који је однекуд са таванице пробијао.

„То је од онда још кад је гром у воденицу ударио. И то ћу да поправим, требало је и до сад, па ето, све ми се нешто није дало“, одговорио је.

У зору, пре него је отишла, извадила је из појаса иглу и конац и на изношеној кошуљи ушила му давно откинуто дугме које је пронашао у воденици. Кошуљу њену, у коју је дугме замотала, није јој вратио. Под узглављем је својим држао.

Сутрадан, Љубисав се саплео о сопствене ноге и пао ударивши главом о праг кућни.

И прогледао.

„Дешава се да физичка траума поврати вид“, рекли су лекари. И још много других паметних и уверљивих речи. Кажу, тек им је сада све јасно постало око слепила његовог, и узрок и оздрављење. Али, од свега што су објашњавали било је важније то да је Љубисав опет очима својим свет бели гледао.

Грозда је данимапотом са великим страхом прилазила огледалу, бојећи се да ће у њему видети лице поново окоштало и потамнело. Прелазила је рукама преко својих мишица, облих и глатких, преко усана дрхтавих и пуних. Огледало је брисало разлоге за страх. Њена је лепота остала нетакнута.

Помућених осећања, чула узнемирених, уплашена и збуњена, Грозда се у воденицу више није вратила. Сем једном кад је као у бунилу, до самог прозора дошла, без намере да уђе.

Опет је месечина светлела као оне ноћи. У воденици је, негде одозго, зрак светлости падао на свеже прекопану земљу. Из рупе која је у поду зјапила, полако одложивши ашов, Онај је извадио металну кутију и дуго је и пажљиво загледао. Затим је отворио а бљесак из ње му је обасјао лице.

Побегла је. До зоре је ходала около дрхтећи од онога што је у воденици затекла. Пред јутро се, још увек леденом дрхтавицом обузета, увукла у кревет поред Љубисава који је спавао сном недужног. Или се тако чинило.

Ујутру се селом брже него пожар у врелом дану сушног лета пронела вест да је благо нађено. Кренувши да врата откључа, црквењак је пред портом спазио блатњави ковчежић. Да ли је шта у њему недостајало, нико није могао да каже. Био је ту и био је готово пун.

Вратили су га у цркву. Црквењак је на своју душу бригу о њему преузео док нови поп у село не дође.

Одбеглог попа ухватили су у другом срезу, где је обријане браде покушао да прода један крст златни. Каже, благо је у стару воденицу закопао чим је дошао у село, да не би ко блага ради цркву похарао и оскрнавио. Људи су пак говорили да је благо склонио и чекао прилику да заједно с њим из земље побегне.

Од како се благо пронашло Онога из воденице нико више није видео.

Како је благо у цркву враћено тако се небо наоблачило.

Киша, данима већ најављивана, почела је кад су први гласи стигли да је поп ухваћен.

Жене су плакале и крстиле се. Деца су весело цичала под ударима благотворних капи. Расушена земља отварала је сваку пору да у себе живот упије. Трогодишња суша била је окончана пљуском, уз снажну грмљавину и светлеће змије које су парале небо.

Следећих дана земља се напојила, ускоро се и трава зазеленела, повукле се муве и скакавци, људи усправили главе, избистрили поглед.

Глас се пронео да је и воденица, обиљем воде покренута, поново прорадила. Камен је воденични опет био на своме месту, створивши се ниоткуда као што је и нестао био нетрагом.

Грозда се у себе затворила и пред Љубисавом поглед склањала. Теже од греха мучила је жудња за Оним и често би пут даљина погледом и мислима блудела.

Љубисав или ништа знао није или се градио да не зна. Она га је и даље волела и то му је било довољно.

Растрзана унутар себе саме, и собом спутана, Грозда опет није имала куд да побегне.

И опет у воденицу. А испред воденице, као да је овог трена, њој у сусрет о грану старог дрвета била окачена, шаренела се блуза. Иста коју је Онај под узглављем држао.

Опрала је блузу у виру испод точка воденичног, па је рукама, топлим од жара унутрашњег, ледену воду захватала и низ тело своје сливала. Мокру је косу у витице сплела. Блузу је на сунцу осушила и обукла.

Очишћена и слободна пропустила је ветар кроз пазухо и обнажила колена два пута сукњу у појасу преклопивши. Пронашла је Љубисава на ливади, уочила га и препознала из далека по мишица  ма голим и влажним које су се љескале на сунцу, и завела га одмах ту, испод свежег откоса,

Следеће године родила је дете плавих, анђеоских очију. Кад су му никли зуби, почели су да се ву је укрштају. Јер, истина је као вода подземна, увек негде избије.

Једне ноћи, Грозда је одвела дете у воденицу, и оставила га на месту оном где је месечина продирала кроз пролаз давно још громом отворен. Захватила је хладну воду испод точка воденичног и окупала га.

Знала је да ће му и тако очишћеном, зуби укрштени остати, али да бар оно дивље и вучије из осмеха његовог у воденици остане.

Враћајући се кући пред зору, са сином у наручју, Грозда је пазила куда ногом стаје да на чини какве росне пре сунца не нагази. Са првим се руменилом утркујући брзо је одмицала пут дома. Нога је ступала за погледом а мисао испред обоје.

Тако занета, није приметила златник који се, од како је још из воденице изашла, повременим бљеском јављао из чврсто стиснуте ручице дететове

Часопис „Омаја 3″