ИГУМАНОВА СЕН

На углу оне улице у Београду, која од „Делијске чесме“ води протестантској цркви, виђао се пре десетак година слеп старац у похабаном херцеговачком оделу, где седи са подвијеним ногама и мирно пуши из кратке лулице. Држање старчево и угледни израз мушкога лица, са крупним, мало повијеним носом под којим се пружаху до рамена седи брци и густим белим обрвама, што се над угашеним очима као ластина крила надвијаху будиле су у пролазника сажаљење, и ма да није никада замолио, ретко би га ко мимоишао а да не баци десет пара у црногорску капицу, која лежаше пред њиме. Као што није богорадио, тако није ни захваљивао на милосрђу.

Тога слепог просјака нестало је пре неких година. Да ли се још потуца по белом свету или је таму живота заменио тамом гроба – не знам. Али како је дошао до просјачког штапа и како је ослепео, то ми је врло добро познато; за то слушајте:

Прошло је седамнаест година од тога времена, када је овај старац, још снажан и здрав, добегао из Херцеговине са својим сином Иваном. Мени је онда било петнаест година и као одушевљен шипарац радо сам обилазио око овог намргођенога Херцеговца, који је у нашој башти поткресивао лозу и остало воће облагорођавао.

Његовом сину Ивану могло је бити тридесет година. Снажан и са оним мал не орловским типом и духом, смеђим брцима напомињао је јако на свога оца. Само није био онако суморан већ више ведар и разговоран. Код оца се задржавао кратко време, па је отишао у манастир Раковицу, где је отправљао шумарску дужност а уз то је још помагао и манастирском воденичару, кад је било сувише посла. Његова ведрина и окретно. Допадала се игуману Гедеону, те га у брзо заволи. А игуман Гедеон био је већ у годинама старости, добар и душеван човек. Пријатно понашање и добро срце учинили су своје, те је у целој околини био поштован. Једном речи: слика правог калуђера. Међутим, свршетак судбе Гедеонове и Иванове уткаше се једно у друго а у томе баш и лежи сва она историја, која је ослепила онога старца.

Одмах за манастиром, који је сазидан у узаној долини, што као језичак промиче у склопу планинских ланаца, покривени густим шумама, види се и данас манастирска воденица. Она се налази у јарузи, коју је вода пролокала и испресецала те вам изгледа као да је на томе месту препукла уска долина. У тој воденици ноћивао је Иван, а кад је било много посла, и помагао воденичару. У таквој прилици окретао се точак под воденицом до неко доба ноћи, разбијајући у пену бујни млаз потока, који са шумом падаше под витао.

Једне ноћи Иван и воденичар осташе сами; помељари су раније свршили посао па и отишли. У ниској собици, под којом шуме разбијени таласи запенушанога потока, горука лојана свећица те једва осветљује бело воденичко камење, што се окреће и жрвња у прах засуто жито. Слаби пламичак осветљује још по мало и таванске гредице, са којих, у овој полутами, светлуцају очи крупнога мачка, као две жеравице. Уз клопарање ведар и разговоран. Код оца се задржавао кратко време, па је отишао у манастир Раковицу, где је отправљао шумарску дужност а уз то је још помагао и манастирском воденичару, кад је било сувише посла. Његова ведрина и окретно. ст допадала се игуману Гедеону, те га у брзо заволи. А игуман Гедеон био је већ у годинама старости, добар и душеван човек. Пријатно понашање и добро срце учинили су своје, те је у целој околини био поштован. Једном речи: слика правог калуђера. Међу тим, свршетак судбе Гедеонове и Иванове уткаше се једно у друго а у томе баш и лежи сва она историја, која је ослепила онога старца.

Знао сам и тога воденичара, али га не имађах радо. Имао је неки немиран поглед, који је на све стране зверао а зелене па ситне очи увек су показивале неко лукавство. Такав поглед видео сам још једаред у некога хајдука са којим се пре неког времена сукобих у мајданским планинама а о коме ћу вам други пут причати.

Обоје су за дуго ћутали. Најпосле прекиде воденичар ћутање.

Иво!
Шта, чича?
Где си био са игуманом?
У Београд по новац.
Па колико донесте?
Пет стотина дуката, у злату.
И то ћете сутра опет у Београд?
Тако ми игуман рече и наредио је да идем с њиме.

Воденичар истресе лулицу и, погледавши Ивана испод очију, поче наново пушити. После кратког ћутања настави:

Штета, славу му! Толико злато па да га тамо разносе хале и вране.
Тако је! – рече Иван. – Да ми је половина тога, видео би ти, где би ми био крај.

Воденичар, припаљујући жеравицом лулу погледа га потајно испод очију.

Па то бар није Бог зна шта! Зар не бисмо могли ми узети тај новац?
Куда ти шишаш? – одговори Иван. – Окани се ћорава посла! Зар да изгубимо душу?
Како изгубимо?
Па тако! Морали бисмо убити старца!
Што да га убијемо? Јок? Он тврдо спава; прикрадимо се у његову собу и покупимо новац. Помисли само: толико злата! Нико неће ни посумњати на нас а ми ћемо после већ лако.
А ако се сазна?
Ко ће нас одати?
Па ако се пробуди?
Побећи ћемо!
Познаће нас.

— Батали! Увићемо лице поњавом, а само рупицу на очи, колико да видимо камо идемо, па мирна крајина!

Иван је све више и више истраживао тешкоћа, али помишљајући на гомилу злата, коју данас донесе, подавао се воденичаревим мислима, које су га све већма вукле себи.

На скоро за тим угасише свећу и изађоше у мрак. У планинскоме склопу ноћ је и онда мрачна, кад је небо осуто месецом и звездама; ове ноћи било је још тамније, тако, да се ништа није видело сем тамних, огромних сенки, које изгледаху као грдни облаци, с неба на земљу наваљени. Између густих грмова, кроз које шуми хука запенушених таласа под воденицом, тек кад и кад затрепери по која звездица па се одмах сакрије за густо грање.

У манастирским зградама мртва тишина. Игуманова соба била је доста пространа; у дну њезином два прозора, која гледаху у долину пред манастиром. Један жижак у кандиоцу, што виси над почађалом иконицом, под којом су окачене бројанице, врло је слабо обасјавао постељу у куту, на којој је игуман тврдо спавао.

У суседној трпезарији куцну један после по ноћи. Не чујеш ни живе душе. Њих двоје полагано приђоше игумановим вратима. Воденичар ослушну. Ништа се не чује до ли цвркутање бубице у зиду и светлуцање свитаца, који по кад кад затрепере из траве, као пале звездице.

Пст! учини воденичар Ивану, чије се узбуђено дисање готово чуло.
Шта је?
Спава.
Да се неће пробудити?
Само полако!И он окрете полако у брави некакав кључ, којим лепо откључа врата.
Пази да не шкрипне!
Не бој се!

Тихо, готово нечујно шкљоцну брава и врата шкринуше. Они застадоше и ослушнуше мало, али у одаји све је мирно, осим жишка, чија светлост од свежег ваздуха јаче затрепта на зиду. Они уђоше. Пред њима стајаше сто, у чијој је фијоци кључ. Обојица повукоше шкрињу.

Обазри се! – прошапта Иван.
Све ми се чини да неко гледа.

Држећи рукама за полуизвучену шкрињу обазреше се и руке им одједном клонуше као подсечене.

Игуман седи у постељи забезекнут и са разрогаченим очима. Руке, које је пружио према њима, трепере, као листак на грани, кад га ветрић залепрша.

Познајем! Познајем! – викну игуман.

Воденичар се први поврати од страха и прискочивши постељи дохвати га за главу и тури му пешкир у уста.

Смилујте се! – кркљао је загушени глас. – Иване, Иване!
Дави! Што стојиш? Зар не видиш да нас познаје!? Иван, који је до тога часа стајао забленут, притрча као махнит. Игуман се већ отимао рукама од воденичара, али овај не скида мараме с уста.
Смилујте се! – јечао је игуман.
Стегни за гркљан!

Иван се баци на игумана, клече му ногом на руку, којом га игуман лежећи отискиваше, па га дохвати за грло и поче стезати.

Све слабије и слабије загушено стењање, и тело старчево омлитави.

Јеси ли? пита воденичар.
Не знам, још стежем.
Пусти, готов је! – прошапута воденичар, а Иван као опарен одскочи од лешине.

Покупише новчане замотуљке и одоше лагано искрадајући се.

Сутра дан узбуни се цели манастир. Игуман је удављен и поробљен. Полиција је трагала и све испитивала па је најзад утврдила, да је игумана удавио и поробио неки одбегли робијаш, кога су сељаци и манастирски кафеџија дан пре виђали како се око манастира прикрада. Огласише потеру, уценише му главу и то је било довољно да се за кратко време догађај заборави.

Пуна три месеца прође од то доба. Робијаша још не ухватише.

Једнога јутра бахну Иван преда ме.

Је ли ми ту отац?
Још није; али ће доћи.
Где бих га могао наћи?
Дођи доцније! – рекох му.

Он ће овде бити.

Пало ми је јако у очи бледило и узнемирен поглед његов.

Добро! – рече он и натуче шешир на очи. – Ако не дођем а он буде ту, реците му, да сам га поздравио.

И оде.

Истога дана јавио се полицији. Можете мислити, како се у полицији изненадише, кад се он пријавио да познаје игуманове убице.

Дакле, ви их познајете? – запита члан, посматрајући га оштро.
Знам!
Па који су?
Воденичар.
И?
И… и… ја… – рече Иван и чисто одахну.
Ти? – викну члан узбуђено.
Јесте, господине! Ето морао сам да се одам.
А зашто?
Јер ме игуман гони.
Који игуман?
Гедеон, кога убисмо.

Члан га погледа, мислећи да није с ума сишао, али он изгледаше са свим присебно. Оно мало бледила под очима показиваше само унутарње неспокојство и несаницу, иначе поглед као и увек беше одређен и једнак, без икаквог већег раздражења.

Члан нареди да се дозову два грађанина, пред којима му је ваљало саслушати убицу. Нареди му, да потанко исприча све. То Иван и учини. Описавши, како су игумана удавили, настави овако:

Чим смо га удавили, одемо нашој воденици, прегледамо да нема на нама каквих трагова, поделимо новац и не палећи свеће легнемо. Те ноћи нисам могао тренути; једнако ми беше на уму шта учинисмо. Воденичар се за мало превртао с бока на бок па убрзо тврдо заспа. Чинило ми се у томе часу као да нисам све свршио и да би ми лакнуло кад бих нешто сада и воденичара шчепао за гушу па га удавио. Једва пред зору заспах мало.

Тек око осам сахата одоше калуђери да пробуде игумана, па као махнити, запомажући за помоћ, излетеше на поље. Сви се узбунише. Мене послаше да јавим полицији, што ја одмах и учиним, а мојом срећом полиција сама затури траг, уверивши се тврдо, да га је убио онај робијаш.

Тако и ја и воденичар бесмо мирни и мало по мало престадох помишљати на старог игумана. Новац сам закопао, па сам већ правио планове, како ћу, док се ствар још више заборави, отићи са оцем ма куд и отворити кавану, те бити свој. Воденичар ме саветовао да одем у Влашку, он ће пак на вилајет, у Маћедонију, а онда нека га већ потраже.

Пре шест дана отишао је у Прњавор и још се није вратио. Ја сам остао у воденици сам. Мислио сам да је побегао па сам се и радовао, јер сада ја бејах безбеднији; ако се што посумња, то ће на њега, што је побегао, а ја ћу бити чист.

Једне вечери враћах се из манастира доста расположен. Чинило ми се да више нема никакве опасности и већ сам помишљао да се са калуђерима завадим, те да ме они исплате и отерају. Онда не би падао у очи мој одлазак.

Тај ми се план врло допаде и ја се утврдо реших, да га сутра из ведем.

Те вечери није било у воденици никога, осим мене и воденичнога мачка. Калуђери су већ одавна ушли у своје ћелије да спавају. Шум и падање воде на витло, који је у белу пену претвара, потмуло бруји кроз ноћну тишину, у воденици горука лојаница а светлост јој једва допире до почађелих гредица, којима је ниска таваница изукрштана.

Овај шум под воденицом, па чудновата тишина, која је чисто полегла по околини, поче ме по мало страшити. Обазрех се по воденици. Бледи пламичак одгонио у мрачне кутове иоћну таму, па се тамо бори са њоме; час се тамне сенке почну мицати ближе средини, а сад опет пламичак почишћe ног фитиља засветли јаче и сенке, лелујајући се као таласи, кад се по мирном огледалу воде разлију, уклоне се у воденичне кутове. Мачак се испео на таванску гредицу па скупљен у клупко преде и жмирка. Мени не беше добро; све ми се чинило, да ће сада неко доћи, па често погледах испод очију на затворени улазак. Најзад заспем под воденичко мливо жито и, припаливши под иконом жижак, угасим свећу па легнем.

Не прође ни неколико минута, а ја зачух где пред затвореним вратима петао кукурекну. Подигох главу и ослушнух. Све ћути. Помислих: манастирски петао ог лашује по ноћи, па опет легох; али неко нејасно узбуђење није ми давало мира, све ми изгледаше тако чудновато, као човеку, који је из несвести устао, али је у њему још јака узбуна, па се обазире и пе уме да погоди где је.

Не потраја дуго, а мачак са гредице маукну, али тако чудновато, као кад човек застрашен полу гласно јаукне. Тихо га зовнух себи в погледах на гредицу; али мачак устао, изгрбио се у вис, сав се накострешио и гледа у воденични витао. Учини ми се два пута већи и виши него обично. Погледах и сам тамо најежих се. Воденични витао и жрвњи не окрећу се више као обично, него са свим наопако. У истоме часу, кад то угледах, петао кукурекну поново и воденична се врата, без шума и шкрипе, разјапише. С поља покуља густ мрак а на прагу се указа некаква сен, која све више и више добијаше слику човечију.

Накострешени мачак побегао у кут и преплашено тек по кад кад маукне.

Ко је? викнух полугласно.
Сенка се приближи.

Тај страх, који осетих у томе часу, не могу никада заборавити. Познадох игумана. Блед и измучен са разрогаченим очима ступаше мени. Око усана и по седој бради видело се неколико капи крви, а сухе руке пружио је у напред према мени и тако ми се лагано и нечујно приближује.

Таман да се дотакне руком мога темена, ја из ненада јаукнух; жижак припуца и јаче плану и ове утворе од једном нестане. Брзо припалих свећу и пођем по воденици. Завирио сам у сваки кутић, али нигде никога. Воденичко коло окреће се поново, као што ваља, а на гредици је седео мачак, подвијен у клупче, па је мирно прео, жмиркајући и погледајући за мном.

Ја га домамих а он скочи са гредице мени па са уздигнутим репом поче се мицати и прести међу мојим ногама.

Тек сам у рани освитак заспао; али то и не беше сан, већ бунило. Нисам одспавао ни добар сат па сам већ био на ногама.

Тога дана нисам смео у манастир. Све ми се чинило да ће ме познати.

О томе догађају размишљао сам вас дан, па сам се чак и храбрио, доказујући сам себи како је то само пусто узбуђење. За то сам и наумио да што раније легнем и тврдо заспим. Тако бих био миран и не бих помишљао на свашта.

Али тај страшан сумарак са полутамом, која омотава воденичину јаругу и шуму око ње, он ме је бунио. Чинило ми се као да из земље ниче нека хаветиња, па раширеним рукама хоће да обухвати цели свет

По своме обичају прокрстарих целу воденицу, засух камење житом, колико је довољно да меље до после по ноћи, рачунајући да дотле тврдо одспавам, како бих свеж и ведар устао; припалих кандиоце и мамнух мачка да легне крај мене. Кад је уза ме живо створење, много ми је лакше.

Таман да легнем а на прагу лупну два три пут крилима и кукурекну. Мачак скочи преплашено на гредицу, маукну и накостреши се, а воденични витао пође наопако.

Врата се отворише и игуманова сен, много јаснија него ли прошле ноћи, ступи на праг. Седа брада лелујала се и све ми се чини да сам лепо видео траг мојих прстију под његовим грлом. Онако исто опруженим и дрхтавим рукама примицао се мени а разрогачене очи цаклиле су као стакло. Лепо сам видео и кап сузе, што му је висила на трепавицама. Докле.ми се утвора ближила, мачак је тужно и чисто потајно маукао а коло воденично са необичним шумом, окретало се наопако.

Како сам лежао, скочио сам и сео у постељу па са страхом погледах у ону ужасну сен. Сећам се, да ми у један мах дође на ум да се прекрстим и поумих да подигнем три прста челу, али руку ни маћи, као да је оловом наливена, или да је неко испод воденице дохватио па је свом снагом доле вуче.

Игуман је стајао неколико тренутака па му одједном руке клону ше и ја чух, како дубоко уздахну.

Паде ми на ум, да се сутрадан и сам издам, само да не трпим овај страх. У часу ове помисли нестаде свега. Све је било мирно и тихо; лепо чујем мачка како преде и шум воде, која се у пену разбија.

Па ипак, чим је зарудело те ја опазих прве сунчеве зраке, како се као златан вео преливају преко тамног зеленила шумског, заборавих да се пријавим. Мислио сам: ако све то није обмана, ако у истини његов дух облеће око воденице, за што ми се и дању не јави, или кад се јавља, зашто не говори? Кад би могао у истину доћи, могао би и говорити? А он ћути! Ништа друго него страх, који ће временом проћи, и ја не треба тако олако да се одам.

Наста и трећа ноћ. И ако сам мало био узнемирен, ипак те ноћи нисам био тако страшљив као прошасте. Чак сам био и уверен, да је све оно било само привиђење, које ми се причињава, па за то и доконах, да о томе не мислим више.

Легао сам као и обично. Мачка сам отерао на гредицу, да ме не плаши, а свећу и жижак оставих, нека оба горе те да се боље види. До сада је увек само жижак горукао, па је у несталној светлости лелујао по зидовима тамне сенке, од којих ми се којешта стварало.

Размишљајући о којечему лешкарио сам и пушио своју цигару. Али сан никако на очи, на сату куцну по ноћи. „По ноћи” помислих и нехотице подигох главу мачку и умало не дрекнух из гласа. Мачак усијао очима на мене и искезио беле као снег зубе, па као да шклоца на мене. Оштри зуби сјактили су из таванске таме и изгледаше ми, као да са таванице извирују мртвачка лобања и шклоца на мене. Воденичко коло закрча, застења, као да се под њим нешто ломи, над главом ми нешто зашушта, петао кукурекну и преда мном

се залелуја игуманова сен. Сад му руке не беху пружене напред, већ опуштене. Са ужасом сам гледао у ово измучено и бледо лице а неки задах, влажне паучине, мемљив и пун хладноће бије из њега. Он ступи преко прага и пође мени.

Ко си? викнух уплашено.

Он ћути и гледајући ме залеђеним погледом приступа лагано.

Шта тражиш од мене?

Сенка опружи руке и ја осетих, како ме од темена па до ногу проби лед. То је била његова рука на моме темену. На глави ми се накостреши свака влат и ја осећах лепо, како ми коса ниче.

Што не одаш? – чух као из дубине некакав глас.

Не могах се ни маћи.

Сутра, Сутра! – проговори на ново исти глас и сени нестаде. Са мене је киптио леден зној и ја као махнит излетех на поље, али она тама, што је из шумске дубине тако страшно на мене зијала, отера ме на ново у воденицу, где сам дршћући и цвокоћући са страхом очекивао овај дан.

Проклети мачак опет је мирно прео и жмиркао, као да никог не беше а воденично коло млело је засуто житом. Четврту ноћ не смедох жив чекати и ја дођох да се као убица пријавим.

Ивана су одмах притворили а воденичара је потера после три дана пронашла. И он је брзо признао, кад се са Иваном суочио.

Међу тим, је Иванов отац радио у нашој башти. Кад му јавише за сина, плану старац као рис и са оружјем полете у полицију. Хтео је да убије свога сина, а кад му отеше оружје, стаде га проклињати, вичући:

– Проклет да си и овога и онога света! Нити си ти мој син ни ја твој отац више!

Сутра дан дође старац као и обично нашој башти. Мало се само погрбио, иначе се ништа не познаваше по њему, тако је био миран и брижљиво је радио.

Некако у брзо осудише ону двојицу на смрт. Воденичара ће

у атару манастирском стрељати а Ивана на Кајабурми.

Осуђенички пут води покрај наше куће, па је тако и отац Иванов могао видети, ако је хтео само, спровод синовљи.

Јутро је било топло. Гомиле људи пролазиле су крај наше куће и журиле онамо, како би за рана уграбили згодно место, одакле ће све видети.

Иванов отац био је већ у башти. Моја мати не хтеде дозволити да овога дана ради, али он је запита: за што?

Па ти знаш, стари!
Не знам, госпођо, вјере ми! Мањ ако не помишљаш на ону рђу, кога ће данас правда сустићи?
Какав је да је, син ти је; треба да га пожалиш! – рече му моја мати, и како је била увек осетљива на туђу невољу, грунуше јој сузе на очи.

Старац је погледа мирно и благо па онда рече:

Вараш се, госпођо! Оно није мој син. Осрамотио је ове седе косе, убио невина човека, па још свештеника. Нека рђа погине, и право је!

Чим старац сиђе у дубину баште, а из Хилендарске улице, која утиче на нашу, покуља силан народ. У сред те загрејане и густе гомиле ишле су кочије, из којих светлуцаху бајонети са жандармских пушака. На мало узвишенијем седишту у дну кочије седео је везан Иван и нешто весело разговарао са околином око себе. Један ковачки калфа ишао је уз кола и гледао у осуђеника. Иван му у шали примети:

Да си бар столар, па бих разумео, што ме тако мериш, али си ковач; ваљда нећеш да ми гроб закујеш?

У пролазу покрај наше куће јави ми се осмејком, изви главу, не би ли угледао свога оца, а кад га не виде, он запева из гласа:

„Кад се роди на западу сунце, Онда ћу ти са Косова доћи!“

И руља народа са гомилом наоружаних жандарма оде, тискајући се око осуђеникових кола, пут Кајабурме.

Старац је морао чути грају, али ни главе није подигао. Радио је свој посао мирно, и ја сам се чудио, помишљајући, какав је то отац, који нема нимало срца, да свога сина пожали.

Са наше куће види се Кајабурма. Из далека се црне гомиле, које су осуле брежуљке. Сунчана јара треперила је по ваздуху и јако жегла. После једног сахата видех, како се густе гомиле јаче заталасаше. Са једног избрешка изви се густ прамен дима, пови се, залелуја и ишчезе у ваздуху а оне гомиле почеше се као црни потоци у долину слевати. Иван је дакле свршио.

Неколико дана доцније рашчу се, да је земља изметнула лешину осуђеникову. Сујеверни народ трчао је да види. Разуме се, да од свега тога не беше ништа.

Кад је старац чуо за то, казао је:

Ако! И треба да му земља кости изметне!

Јако сам се радовао кад га исплатише и отпустише из баште.

Неколико дана доцније договоримо се нас неколико дечака да сутрадан уранимо пре зоре и да одемо на Дунав, да се купамо. Купали смо се увек под Кајабурмом.

Још није ни свануло честито а нас петорица стигосмо под брег.

Тек се први освитак заталасао тамо далеко са бачких равница, позлаћујући модро Дунаво. На Кајабурми је још било у долинама доста мрачно. За неколико минута успесмо се уз доста стрму косу, на врху које у малој удољици лежи и онај гроб. Први, који се успужа стаде, окрете се к нама и махнувши руком даде нам знак да будемо мирни. Похитасмо да видимо шта је тамо. Он нам показа руком на гроб.

Поред самога гроба на разастртој струци седи некаква људска прилика подвијених ногу и оборене главе. Према зрацима освитања познадох дуге и седе брке Иванова оца. Он је седео украј гроба и мирно пушио из своје лулице. Тихо смо прошли покрај њега, а ја сам чак и капу скинуо, али он и не гледаше на нас.

На по године доцније видех га први пут код Делијске чесме онако, како вам испричах; али већ тада беше слеп. Тај бедни старац, који је хтео да убије несретнога сина и који га је јавно проклињао, кришом је ноћу одлазио сину на гроб, тамо плакао и спавао све докле није своје очи исплакао. Јадни отац!

Часопис „Омаја 3″