Даница Марковић
Пролеће у јеку позивало је у поље. Мангупски користећи чари и лепоте околине. Али је мене друга чар везивала за собу, била сам добила „Васкрс богова“ и сва утонула у штиво. поред тога што је превод био хрватски, па сам често речи морала по смислу реченице да нагађам, ипак сам осећала велико задовољство које може да пружи синтеза великог талента, високог интелекта и обилне ерудиције, као што је дело Мерешковског. Цела књига дубоко ме је импресионирала: све концепције, сва излагања, познавање нарави, интриге, сујеверје… али ово последње оставило је особени утисак, и бацило ме у дубока размишљања. Но једно необјашњиво осећање пробудило је код мене поглавље у коме се описује смрт папе Александра VI. Ево редова Мерешковског.
„Више легенада кружило је у граду поводом смрти Александра VI. Млетачки посланик Марино Сануто, у једном извештају својој влади, вели да је папа умирући угледао једног мајмуна да му се руга, кад је један од кардинала предложио да га ухвате, папа је престрашен узвикнуо: Lassola, lassola, che il diavolo!’ (Оставите га, оставите га, то је нечастиви!).
Други су причали да је у више махова казао: „Долазим, долазим, но причекај још мало!“ и објашњавали су овако ове речи: у време кад је конклав, који је требало да изабере наследника Иноћентију VIII, био сакупљен, Родриго Борђа, будући Александар VI, који му је припадао, закључио је уговор с ђаволом и продао му своју душу за дванаест година првосвештеничке власти.
Уверавали су, исто тако, да се тачно у тренутку папине смрти појавило седам нечастивих крај његовог узглавља и чим је издахнуо, тело му је прешло у распадање, да је крв почела да ври и уста пенушила без престанка. Према обичају, требало је пре но што се погребе римски првосвештеник служити службе за покој његове душе десет дана узастопце. Али ужас, који је уливао леш понтифа био је такав да се нико не нађе да служи. Није било око тела ни свеће, ни фењера, ни тамјана, ни чтеца, ни чувара ни људи да се моле. Тражили су дуго гробаре. Најзад нађоше десет лупежа, од оних људи који су спремни на све за чашу вина. Мртвачки сандук био је сувише мали. Дигоше тада и папине главе тијару с три круне; уместо покрова, покрише га избушеном поњавом и какотако угураше тело ударцима ногу у сандук веома кратак и веома тесан.
Но спокојство се не воспостави чак ни кад папа би укопан: сујеверни ужас растао је увек међу народом. Многи беху искрено убеђени да Александар VI није умро природном смрћу, но да ће васкрснути, попети се поново на престо и да ће онда настати влада Антихриста.“
Питала сам се сама зашто се у сећању више навраћам на легенде o смрти папиној него нпр. „вештичји лет“, који сам за себе чини једно мало ремек-дело од великог песничког замаха!…
Једног дана необично сам осећала потребу и била расположена да пишем, а није ми било могуће апсорбованој ситним, свакодневним пословима, и увек спутаваној бригама и паланачким животом. У мени се подиже вихор незадовољства и општа побуна нађе, као експлозија, израза у речима: О, продала би душу нечастивоме као папа Александар VI за дванаест година првосвештеничке власти само да могу да пишем!
Из каквих дубина у мени проби овај глас?! Бизарна и неостварљива жеља, али искрена и силна, не празне речи, бачене у ветар, као што чисто бива у мучним ситуацијама.
Тада разумедох утисак што га је оставила легенда на нама. Недоступна тим крупним сујеверама, нађох тајну нит своје подсвести са сујеверном фантазијом ренесансе. Моја тежња, која је увек тражила своје остварење, измрцварена већ, пала је у клопку опсењена легендом и под тим упливом обраћала се мрачном атавизму, који из удаљених столећа тиња у мени, да јој обасја пут остварењу ма и пакленом ватром.
Размишљала сам после о томе и испитивала себе, бих ли то учинила, кад би било могуће, тј. кад би нечастиви постојао. И правдала сам свој поступак једном вишом потребом. Папа је продао душу за власт, а ја бих за стварање. Понуда је несумњиво била толико различита, колико смо у сваком погледу различите личности папа и ја и различит дух времена онај и садашњи. Опет сам проводила дана апсорбоване ситницама и беспомоћно слушала ћаскање својих комшиница.
Једног мучног дана кад ми није било могуће да радим наиђе комшиница која увек прича о „госпа Драги Капетаници“ и с њом њене две сестре, девојке. Не знам којим поводом почеше разговор о „чинима“. Ја сам се на то смејала, али су ме оне уверавале и наводиле ми многе примере. Средња сестра ми рече:
– Да знате, госпођо, само, нека баба Цака што је вешта, па оде у глуво доба ноћи под ћуприју и намами га на марјаш!
– Кога?
– Па нечастивога.
– Којешта.
– Али верујте: она је хтела да нам то покаже, али нисмо смеле.
Ја се замислих и моје трајно незадовољство опет устаде и осети потребу да се изрази.
– Не знам, рекох и никако не могу да верујем, али кад би могло бити… И онда им испричах легенде везане за смрт папе Александра VI. Завршавајући додадох:
– И ја се сад овде осећам тако да бих продала душу нечастивоме само да бих могла несметано да радим.
Оне се почеше кикотати; учинило им се то веома смешно. А ја додадох више за себе: „Но, како бих ја с њиме дошла у додир кад не верујем ни да постоји?!“
Може бити да је прошло три, може бити недеља дана од тог разговора. Био је почетак лета. Не сећам се да је преко дана било икаквих узрока да ми живци буду узнемирени. У доста високој кући с доксатом биле су огромне собе. На соби у којој сам ја спавала било је три прозора: два окренута истоку, један југу. Источни прозор до врата стајао је широм отворен. Ноћ је била млака, без месеца, пуна звезда. Волим ноћи без месеца; онда је прегледна сва лепота неба. На месечини је лепа земља; у ноћи без месеца лепо је небо. Сви су у кући били поспали. Седела сам извесно време на прозору, гледајући звезде и дишући свежину ноћи, која је навирала с околних брегова. Била сам спокојна, никаква трансцендетална идеја није реметила мој мир тога часа. И пуних груди озона, а очију звезда, одох да спавам. Тишина и лепота ноћи су ме испуњавале. Сан поче да ме хвата. Како је било топло руке су ми почивале на покривачу. Из полусклопљених трепавица назирала сам светлу-цање звезда, кроз отворен прозор. Сан ме обујми и трепавице се потпуно склопише. Али у томе тренутку једна огромна, тучна, страшна рука спусти се на моју руку. Ни рука Вулкана или његових киклопа не би била онако тешка. Ја се нагло тргох, али не отворих очију истог тренутка осетих лако колебање. Је ли боље да погледам? Не, сигурно не може бити ништа. Али је сензација била толико стварна, толико силна, толико трајна, да је невероватно било да то може бити чулна обмана. (И данас имам јасно и свеже сећање на ту сензацију). Ипак не може бити друго до какав израз живчане надражености. Те мисли пројурише мојом свешћу брзином светлости. И ја механички подвукох обе руке под покриваче, па отворих очи. Разуме се никог није било. Напрегох поглед и упрех га у све кутове собе, нигде никог. Ослушнух: чуло се равномерно дисање деце. Чудно! Међутим, сензација је била тако оштра и тако импресивна да ме није напуштла. Хтедох да упалим светлост. Не. Хтедох да зовем. Ни то не. Нисам страшљивица и знам да су живци то који су почели да се служе новим методима, но ја ћу их укротити.
Чудновато, мислила сам, овако добити утисак додира, и то какав! Још ми је разумљиво да човек има привиђење, али ово, чудно, чудно! И тек као из неке велике тмине, подиже се и засја једна мисао: ако то буде нечастиви коме сам, безмало, нудила дулшу? Би ми и смешно, а као и да ме прође лака језа. Будалашитина! И помеша се у мени скепса и слутња. Ако би могло бити „оно“, онда ће се поновити. У сваком случају може се поновити. Би ми неугодно. Хтедох да устанем. Ипак не. Да очекнем хоће ли се поновити. Гледала сам широко отворених очију час у собу, час кроз прозор у звезде држећи руке под покривачем. Хајде да мислим нешто пријатно. И ја почех тражити своја најпријатнија сећања давна и скора. Ишло је мучно. То треба да дође спонтано, а несумњиво и под другим околностима, па да обузме дух. Међутим, свежина ноћи и умор почеше да ми склапају очи ја несвесно извукох руку испод покривача. Само што то учиних тргох се. Тако се може поновити. Ја подвукох руку и почех дремати. Али чим сан наиђе, ја се тргох. Бојала сам се да заспим. О, чудне лудости! Окретох се зиду. Но тада, не знам зашто, почех замишљати како нечастиви може изгледати. Да ли договара уобичајеној слици: реп, копита, два рошчића? Ко може знати? И ако постоји, он има разне облике. Или му их даје људска машта?! Хтедох да одагнам његову слику. Немогуће! У том сасвим јасно осетих с леђа неко тискање, као да неко лежи у постељи покрај мене и намешта се да угодније легне. Без предумишљања отворих очи и окретох на леву страну. Ничег. Разуме се, нема ничег, али то постаје мучно. Да устанем и да упалим свећу. Не, нипошто! Хоћу и овом приликом да огледам своју вољу. Сумње нема, то је неурастенија. И ово је један облик море. Но сумња искрсну: а зашто да није „он“? Ко може да докаже да он не постоји? Како су сићушна наша знања и наша искуства! Падоше ми на ум речи Хамлетове:
„Има нечег на небу, и на земљи, Хорацио / О чему ваша мудрост и не сања.“
Потом се сетих да сам давно читала негде како је неко заборавила сам ко записао да га је једне целе ноћи на лађи нечастиви јашио, и спасао се тек кад је почео да чита: „Да воскреснет Бог наш…“
Како би било да и ја читам? „Да воскреснет Бог наш… Да воскреснет Бог наш…?“ Па, после? Не знам. Хајде да спавам. Легнем на леђа и бацам, као обично, руку преко покривача, али је брзо повлачим. Сумња и стрепња ипак су се пробудиле. Спавајмо. Очи се склапају. Али опрезност шапуће: не, и ја се трзам. Окрећем се опет зиду, али се у свести одмах јавља слика нечастивог. О невоље! опет: „Да воскреснет Бог наш…“, небројено пута. успевам. Хајде да се спава. Хвата ме сан. Али се тискање с леђа понавља, само слабије. Окрећем се без бојазни и гледам: ничег! Читам пак: „Да воскреснет…“ Било што му драго, успећу да победим. Смешно, шта друго може бити до неурастенија. Само размишљам како то да се никад није појавила у овом облику.
Сетих се како је једна неурастенична девојчица, сваке ноћи, нарочито лети, кад су врућине, имала привиђење једне жене без главе. Опомињем се да јој се једанпут њена утвара јавила рано с вечери на Калемегдану, у повеликом друштву. Но то је било скроз болесно дете, а ја сам умела увек да будем господар својих живаца.
Дала сам се у дуга размишљања за то време, неколико пута механичким покретом, истурала сам руке испод покривача и одмах другим инстиктивним враћала их под покривач. Да окушам још једном да спавама, и превртох се на десну страну. Но ни помена од сна. Чим се нађох према зиду, одмах почех замишљати изглед нечастивог, но сад као с неким изазивањем. Осећала сам неко поуздање. Да видимо хоће ли се поновити потискивање. Очекивала сам. И најзад осетих, али врло слабо, једва приметно тискање. Одмах се окренух на леву страну. Готово посумњах да је осећање било стварно као она два, ранија пута. Могуће да са, очекујући, уобразила. Али више није било помена од сна. Чекаћу, помислих, зору и петлове; тада се, према гласу сујевере, повлаче зли дуси. Које ли је доба? У тишини чуло се јасно куцање часовника. Не хтедох да гледам. Не може бити зора далеко. Осећала сам да је борба свршена да напада више бити неће, само је требало да глас петлова објави моју победу. Сан ми се био разбио ја сам очекивала освит, знајући да ћу онда спокојно заспати.
Размишљала сам: кад би заиста она тешка рука била нечија, зашто се тај неко мени обраћао додиром, а не својом појавом мојем погледу?! Зашто ми не упути коју реч, виђен или невиђен?! Да ли би онако изгледала чулна обмана, а овако стварност? Но зашто се упуштам у испитивања ове појаве, кад знам да се тиче живаца?! Али, ето, моји су живци и сад мирни после тога доживљаја, као и пре њега.
Кад бих могла да се забавим неком пријатном мисли, далеком овим сумњама и колебању. Гледала сам у звезде које почеше бледе-ти и паде ми на ум један незаборављени егзалтирани дечак, који ме је некад, давно, упутио у астрономију. Опоменух се његових дугих писама. У једноме од њих има ова реченица: „Ја сам Вас довео на праг предсобља бесконачности…“ Ето тражене мисли.
Звезде побледеше сасвим. На хоризонту се указа беличаст, узан руб. Праскозорје. Запеваше петли. „Да воскреснет Бог наш…“ Зачу се први, притајени цркут птица. Земља се будила, моје очи су се склапале. Свежина зоре струјала је кроз прозор. Подвукох руке под покривач овог пута од хладноће. Насмејах се, онако сањива, како сам нашла за потребно да то утврдим, док се из људске подсвести подизала мисао сумње и слутње, формулисане бесмртним стиховима.
„Има много чега на небу и земљи, Хорацио…“ које упола прекиде благодатни сан.
Часопис ,,Омаја 1″
