БАРБУЛОВИЋИ

Казује Живорад Лазић

Обишли малу и грунули на велику вратницу. Завитлали толико јако крило да је ударило у дирек и откачило се од шарке. Тели ома, из прве, да покажу снагу. Све нас покупише у кућу и испод гуњева повадише кратеже. Нас сатераше у једну ћош, децу и жене, а искрљештише очи на деда Вукајла. Онај нешто нижи, ал шири у раменима, викну:

– Да бидете мирни, ако оћете да сачувате главе на раменима. Ми смо ајдуци, чули сте за браћу Барбуловиће. Нисмо дошли да убијамо, нег да узнемо оно што је наше… Ти, бре, Вукајло, вади паре да не пострадаш зајно с фамилију!

– Јесте гладни људи, би л би попили бардак вруће ракије, напољу мраз закива! Ту је и лонац киселог купуса са свињским гроником, вољ вам врућа проја, вољ лебац?

– Фала на нуђењу, ал смо сити и напити, него вади паре и не заобилази, иначе ће да награбусиш ка ники твој.

– Е, добри људи, знам да сте ајдуци, ал душевни, нисте ко она звер Бабејић. Одакле ми паре. Видите, кућа пуна живине, деце, све то треба да се обуче, обује, треба за школу, за…

– Ту нас замајаваш, ди су паре од продати волова?

– Отишло за порез. Долазио финанс, умало да ми истера краву из штале.

– Ама, за порез је теби доста јунац, а не два вола… Вукајло, последњи пут – дај паре, иначе ће ти кућу запалимо, бре, викну, онај што је говорио стално, не знам дал Димитрије ил Тривун, раније сам

им чуо за имена. Знаш, Лазицки, тад смо и ми у школи причали о ајдуцима, али оним из турски времена. И друкче сам и замишљо.

– Немам паре, овога ми крста

– прекрсти се деда.

– Није – немаш, него не даш…

Е друкче ће да разговарамо – рече Барбуловић и удари песницом деду пониже ува. – Ће да проговориш. А ви, да сте нисте померили и да ћутите – опомену нас и жене које почеше да тихо јаочу.

Упуђено гледам: убиће ми деду, а њег сам највише волео, јер није ме бијо, није бијо ни другу децу. Ал они су смислили другу муку.

– Излази напоље – викну и поведоше га у авлију у сам сутон.

Деда немаше куд, него изиђе. Ја приљубио лице уз пенџер, онда су пенџери на кућама били осигурани са гвојздене решетке да не би ноћу у кућу могли да уђу лопови и ајдуци, а они упали по дану. Не чујем шта вичу, ал деда поче да скида са себе дреје. И тако видим ја мога Вукајла само у гаћама, дркће, чује се звецкање његови зуба чак у кућу. По мајању руку, запазим да траже од њега да скине и гаће. Мораде и сирома и остаде потпуно го. Онда један зликовац оде до бунара, извади пуну кову воде, па вргом поче да полива мог голог деду. Он дркће, преклиње, ал они га бацили на муке, ишту паре и бог!

Потраја то и онда преметише бездушне арамије да се у залеђеног мрдају уста. Помислише да не може више да истрпи да ће да ода де су паре, де је злато. Брзо га унеше у кућу, па повикаше:

– Дајте велико корито, дајте врућу воду!

Бацише скочањеног деду у велико дрвено корито у којем су се купљали одрасли пред велике празнике, а са шпорета скидоше бакрач пун топле воде, па узеше лонче и почеше да поливају, да га лупкају шакама, и још вичу:

– Говори де су паре, иначе ће те ошуримо ко свињу!

Дедине будзе се мичу, ал речи не изилазе. Трљали га, шта му све нису радели, ал га оживети не могаше. Зену деда дваред-триред и растави се од душе. У кући се нада вриска и писка, канда чуше и комшије, одјекну и пуцањ там близу општине, изгледа да је неко дојавио шта се дешава у нашу кућу и Барбуловићи рекоше:

– Опет ће дођемо за паре, и ако не дате, све ће ве побијемо!

Онда одјурише кроз велику капију и ми сутрадан зајно са џандарима саранисмо Вукајла. Барбуловићи се нису врнули, ал мене је стално копкало шта је оно у задњи час тео да каже деда Вукајло?

Иде пандур Маринко кроз село, удара маљицама у добош: Думбарадамбара, па застане на раскрсници и рове ко бик: „Народе, грађани, убијене су арамије и ајдуци браћа Барбуловићи, Димитрије и Тривун, ко оће да види разбојнике, изрешетане жандармским куршумима, нек иде у Пожаревац. Ене их, уздубљене уза зид чувена кафане „Врба“! Онда опет: дамбара-думбара до следеће раскрснице. Нас неколико се погледасмо и ћутке се сложисмо да кренемо. Долазили и у наше село, још једаред, пошто су уморили мојега деду, оробили највећег газду Драгишу Маринковића. Узели му преко шесет иљада динара, а динар био ондак велики ко тепсија, али то Маринковиће није бацило у беду, јер су били јаки, праве газде, имали пара и у по банкама!

Како ћемо из села до Пожаревца? Ако се иде пречицом, има петнаестак километара. Зима јака: пуца дрво, пуца и камен, ноћу мачка и миш зајно спавају, што се каже. Може возом до Мале Крсне, па преседање, добро би било у топлом вагону, ал одакле паре. Да иштем од оца за возну карту, уместо банке, добио би шамар. Имамо коња, санке, ни то не долази у обзир. Да прежемо живинче по оваком мразу, а и снег до појаса! И то само зато што се нама ђаволанима прохтело да видимо ајдуке. Да су бар живи, па ајде да се бацимо на трошак и муку, ал каква вајда од мртвог одметника? Тако се ми утоплимо, набијемо на главе капе и преком путањицом избијемо на Мораву. Не морамо на Љубичевски мост, заледила се река, можеш преко ње да тераш пуна кола дрва. Ми полако, клизајући се пређемо на другу обалу и ето нас у Љубичеву.

Журимо и поскакујемо, мраз нам леди нос, трну прсти, бадава што смо шаке набили у џепове. Северац сече и брије ме иако сам голобрад, тек сам зашо у петнаесту. Е, кака је то зима била. Идемо испод високих јабланова љубичевских, а тек одједаред пуцањ, па се одвали велика отока и тресне у пут. Да погинеш од дрвета које мраз кида од стабла и собаљује га на тло. Ето, така је била цича, кад смо нас неколико кренули из села да видимо мртву браћу из Рановца, изложену на увид грађанству којем су задавали велики стра док су пљачкали, мучили, и убијали. И ето нас, стижемо у Пожаревац, пред „Врбом“ гомила људи и по неко дете. Женскиња нема, а и што би долазиле да виде побијене. Прогурам се некако и видим: два брата стоје, наваљени на зид, ники и не придржава, а и зашто би кад им мраз заледио месо и кости. Испод шубара праменови косе и веђе понад склопљених очију, посути ињем. Замишљао сам да су млого већи и крупнији, а они мали растом, никаква снага у њима, ил су се можебити смањили од куршума и јаке зиме. Уђем са мојима у кафану, она пуна, нема де да се седне, па се окупимо око велике пећи да се огрејемо и раскравимо.

Скупимо сићу по џеповима и наручимо по једну врућу ракију. Ту с нама и један старији Вла, бркат, намрштен. Питам га ја зна ли како су побијени Барбуловићи, а он ме скрозира погледом, па ће ојстро: „Знам, ал нећу ти кажем… Плати ракију па ћу ти причам!“ Ми опет преврћемо џепове и некако скупимо и за његово пиће. Држи он чашу, срче врелу шљивку и приповеда.

„Једном јатаку ајдук Бабејић из Нереснице дође у кућу, одвоји му дваес иљаде динара и нареди: „Има да побијеш Барбуловиће, иначе ћеш да пострадаш и ти и цела твоја вамилија!“ „Како ћу, ја јадан, њи двојицу, а и стар сам?“ „Не тиче ме се, ако ти не можеш, онда нађи неког ко ће завршити посо ил пријави џандарима, кад чујеш де су“, то рече ајдук из Нереснице и оде. Замерили му се одметници из Рановца зато што су залазили у његову територију и робили оне газде које је он намеравао да опљачка! Не прође много времена, а чује јатак – дошли Барбуловићи у Ћириковац. Ома поита и нађе и, они у њега имали велико поверење. „Слушај, брале, кад већ идеш за Пожаревац, купи нам по једне чизме, еве ти наши бројеви“, веле му Барбуловићи. „Добро, купићу, него нек пође неки да ви донесе! Ја ћу у Пожаревац да коначим.“ Упрегне газдин син коња у саонице и крену за варош. Каже том момку тај јатак, не смем да ви кажем његово име, јер би га снашла освета: „Момак, сачекај ти мене у ,Врби‘, док ја пазарим чизме.“ Овде га остави, а он право у окружно начелство и јави де су ајдуци… Ето, то вам је прича, има још, ал за чашу ракије и ово је млого.“ У том у кафану рупише два жандарма, а наш старац што је причо склони се украј, канда се сакри иза леђа они који су били вишљи и шири од њега. Паде ми то у очи, ал шта ме се тиче. Кафеџија јури оне који се греју, а не наручују пиће. Не пропушта прилику да на мртвим Барбуловићима заради што више.

И ми загрејани пићем и фуруном, изађосмо напоље. Пресече ме ладник преко груди и трбува, још једном погледам мртве и смрзнуте Димитрија и Тривуна да би после што боље причо у селу и крето с мојом тевабијом натраг. Опет кроз Љубичево, већ се вата сутон, па преко залеђене Мораве у наш атар, сад се лакше корача, јер познајеш пут, њиве. Не могадо да издржим, поче да ми се тресу вилице од ладноће и моји продужише, а ја сврати код Раде Калуђера да се огрејем. Ту ме увати вече и ја цвокоћем и целу ноћ ломим гранчице и ложим ватру, ал ништа не може да ме огреје. Ујутру једва се некако довати куће и ома падо у кревет. Три поњаве не могу да ме загреју, ни ватра, ништа, само цвокоћем, чује се до сокака. А онда ме облије зној, мати ме трља комовицом, превија облоге, долазила Жака врачара, бајала, гасила углевље, а отац смркнут, виче: „Тако ти и треба, кад по онаком кијамету оћеш да идеш у варош и то да те пита човек – зашта? Да видиш мртве Барбуловиће!“ Тако ми је било се слошило да сутели да ме воде лекару, ал ја нисам мого, па су Владу Руса довезли санкама да ме прегледа. Каже доктор: „Запалење плућа, мораш, малађец  баљницу!“ Нададе се запевка по кући, јер ретко се ко из болнице жив врто кући. Кажем мојима: „Немојте да ме носите у болницу, ако морам да умрем, нек буде у мојему а не туђему кревету!“ Мати удари у кукњаву. Сав сам у неком бунилу, привиђају ми се и браћа Барбулови. Наиђу и веле ми: „Ето, дете, дошли смо да те видимо!“ „Диће те ме“, вриштим, а они показују горе на небо.

Био у селу Милутин, звани Лута, који је у војски служио као болничар и доста се разумевао у медицину, ил се тако престављао. Дође и он, наслони уво на моје голе груди, ослушкује, врти главом, онда одви из новина разне суве траве и рече мојима: „Од овога да скувате чај, засладите га медом, пајзите, медом, а не шећером и да пије на свака два сата. Ако га моји чајеви не спасу, неће ни три болнице!“ Гутам ја заслађену текућину, очи ми полазе из главе, презнојавам се, час сам у незнању, час при свести, крију, ал мом оку не измиче да су и свећу припремили, да не умрем брез свеће, јер се веровало да таки иде ђаволима на исповед. „Е, тешко нашој кући, убише ми Барбуловићи унука брез зрна барута!“ Сви веровали, па и ја, да ме није толико пресеко ладник, колко мртви ајдуци. Од њиови рана и изгледа ми се пресекла крв, стего гркљан, заледила бела џигерица која сад гори и све је теже да се шири и скупља. Плућа су ми скроз настрадала од тог што ме снашло. Боли ме снага, понекад ми жаво што ме не уби она грана што се одвалила од дебла и пала на пут којим сам управо прошо. То би било на ма, ово је чисто мучење.

Једне ноћи ето опет Барбуловића, па ће Димитрије: „Не бој се, дете, нећемо те водимо, нег ћеш да прездравиш да причаш народу како смо пострадали како су не смрзнуте и удрвенеле држали уза зид кафане три дана.“ И ја ујутру осетим олакшање. Лакше дувам, нема оне шкрипе у грудима, оног гушења, појем тањир пилеће супе. И тако крене на боље, изађем из зиме мршав као скула, али прездрављен. Што ти све ово причам, Лазицки? Зачуди ме једна ствар: сви они који су са мном ишли ондак пешке у Пожаревац да виде мртве ајдуке, сви до једног помрли, а ето ја, који умало да заковрнем услед оног пресецења и зиме, још живим, па чак се и служим, а ето, с тобом и ракију пијем. Значи, има нешто под овим небом што одређује да свако умре у његов дан. Мој није био оне зиме давне 1930. када је овом земљом управљо краљ Александар Карађорђевић, Бог да му душу прости.

Објасни ти мени зашто ми све чешће долазе на памет и у сан смрзнути и мртви Барбуловићи? Није ли то глас о скором кобном дану кад ћу се и ја занавек укочити и отићи са овога света? Не знаш да објасниш. И не треба. Смрти се не бојим, сви с којима сам друговао и прејатељово, одавно су се скелом Арханђела Михаила превезли на другу обалу. Једино ми зазор да не умрем од зиме, да се, не дај боже, смрзнем, ко што су Барбуловићи стојали замрзнути испред пожаревачке кафане „Врба“. И мој деда крај бунара.
Сад под старост, кад усним Вукајла, он ми се поверава: „Нисам мрдао устима да би рекао арамијама де сам сакрио паре, нег сам иг проклињо: Дабогда завршили на истим мукама!“ Бог је услишио његову молбу. Истина, живот су им угасили врели куршуми, али се мени ондак чинило да иг мртве ломи мраз, да им ладноћа крцка кости и леди крв у жилама. Стојећи укочени пред „Врбом“ и мртви су испаштали грејове због почињени недела према свима, па и према мојему деди. Ја верујем у проклетство, а ти, Лазицки?

Часопис ,,Омаја 1″