Аждаја је огромно чудовиште накарадног облика, које се још назива аждаха или, погрешно, ала. Има велике вилице, оштре зубе и дуг, готово змијски језик, увек има четири ноге и дугачак реп, а уместо једне, понекад има три, пет, па и више глава.
Данас живи у великим водама, где чека пролазнике, израња и једе људе и животиње. Једна српска бајка нам каже: „Кад би око поноћи, замути се језеро, а из језера искочи аждаха…“ Како је, за разлику од неких других митолошких бића, могу видети сви, аждаја је лишена било каквих већих мистичних својстава и представља само веома опасну, али не претерано интелигентну животињу.
Порекло аждаје се не зна, иако је најчешће повезују са змијама. Понегде се каже да „док змија не поједе змију, не може постати аждаја“. Понекад се описују као але, а понекад показују сличност са много племенитим змајевима јер им из чељусти избија модар пламен. Међутим, аждаја се јасно разликује од змајева јер не лети. Они су зла бића, нису склона људима. Сам назив “аждаја” којим се најчешће означавају није словенско, већ је вероватно турског или персијског порекла, а сачувао се због чуване карактеристике Словенаца да ретко ословљавају страшне ствари правим именом, како их на овај начин не би „дозвале.”
Аждајине главе ничу чудесном брзином, ако их не одсечете све до једне, по облику су сличне глави змаја или крокодилским главама. Често је цело тело аждаје прекривено грубим љускама, осим трбушног дела, који је плочаст и пружа одличну заштиту од оштрих мачева, што је од давнина дозвољавало аждаји да без много опреза напада опасне животиње и људе. Зато је убијање аждаја озбиљна ствар и доказ великог херојства. У многим причама, јунацима којима пође за руком да победе аждају, одсецали су јој и чували њен језик или уши од сваке главе да би касније доказали да су баш они који су учинили ово велико дело. Према неким предањима, након убијања аждаје, из његовог леша се појављује много змија, гуштера, мишева и друге гамади, што је вероватно повезано са веровањем да се аждајина снага крије у некој другој животињи која се налази у њој.
Аждаје често живе у дубоким језерима, у близини великих шума, одакле око поноћи излази да се храни. Осим у језерима, има их у рекама, а понекад и у мору.Контакт са водом увек обнавља и повећава њихову снагу. Због чињенице да већи део живота проводе у води, често имају развијена пераја која им омогућавају да пливају брзо и високо искачу из воде. Веома су прождрљиве и хране се искључиво месом, а познате су приче како су малтретирали читаве градове, захтевајући да им се сваки дан доводи по једна овца и девојка да би оставили град на миру. У неким крајевима за дугу на небу се верује да је аждаја која пије воду. Аждаје изузетно снажно дувају ваздух кроз нос, што се понекад погрешно тумачи као „дување пламена“ и права сврха овог дувања је да замути воду у којој тада лакше лови свој плен.
