Као дечак слушао сам од деда Илије приче о разним демонима који су непријатељи човека. Они живе под земљом, могу да уђу у нас и да нам причине велику штету. Деда Илија је умео да препозна човека који је поседнут, у кога су ушли демони. Умео је чак и да разликује неколико врста демона. Када демон уђе у човека најпре му запоседне очи и уши те човек почиње другачије да гледа и другачије да слуша. Убрзо демон потпуно преузима ова чула, користи се њима, а човек може да види само оно што му демон приказује. Човек постаје слеп и глув а касније губи и моћ говора. Све те функције преузима демон и живи у човечјем телу настојећи да се размножи и пређе у друге људе. Тада  сам  демоне  замишљао као мале човечуљке који живе под земљом вребајући како да скоче и уђу у нас кроз очи, уши, уста. Можда кроз стопала. Деда Илија је говорио да демони најчешће улазе кроз уста али не кроз храну или прљавштину као што данас чине бактерије и вируси. Они чекају да им се отвори пут. Када ми изговоримо нешто глупо, ружно, неку лаж, нешто погано, тада се њима отвара пут те они онда скачу и кроз уста улазе у нас. После уласка у тело човека, свог домаћина, демон се труди да најпре запоседне очи и уши. То је зато што човек највећи број информација из спољашњег света прима преко очију и ушију. Сасвим је природно да човек, и без демона, сам бира шта ће очима гледати и ушима слушати. Од многобројних информација из шарене баште, ми одабиремо само неке којима ћемо се позабавити. Човек сам чини тај ИЗБОР у зависности од својих жеља, потреба и интересовања. Међутим, када демон постави своје филтере, одређене информације постају човеку недоступне. Тако долази до поремећаја оптике, до неке врсте селективног слепила. Најчешћи поремећај који демони изазивају у човеку јесте „кратковидост за добро и далековидост за лоше“ (ово нису два поремећаја већ један). Човек код кога је наступио овај поремећај почиње да код других људи види само рђаве особине, а код себе само добре. Све остало је њему недоступно јер филтери спречавају пријем. Временом овакав човек почиње да уочава велику неправду јер види да други људи, који су лоши, живе много боље и добијају много више него што заслужују, а он сам добија много мање од онога што је својим квалитетима заслужио. Наш мозак не може трпети неправду и у нама се ствара осећај незадовољства, бунта, гнева, а касније и мржње. То нас одваја од других људи и спречава да до нас стигне њихова помоћ. То је уједно и први циљ демона.
Други демонски циљ је да у нама умножи лоше особине. Сасвим је јасно да ће се и овај циљ остварити јер смо ми селективно слепи за своје лоше особине. Оне се, под заштитом демонских филтера, несметано умножавају и ми постајемо све гори људи. Ускоро демони постижу свој главни циљодвајање човека од Бога. Ми сами окрећемо леђа Богу јер сматрамо да је неправедан према нама. Тиме се пресеца доток неопходне Божје помоћи и човек коначно одлази у пропаст. Демони се у њему размножавају, уживају и вребају прилику да пређу у другог човека.

     III

 

Старац Тимотије беше врло побожан човек. Живео је у једном планинском засеоку у височком крају, у околини Пирота. Не могу рећи да су се наши путеви укрстили јер он из свог засеока није никуд одлазио. Пре би се могло казати да је његова тачка пресекла моју путању. Од њега сам много научио о демонима тако да могу рећи да су разговори са њим битно променили моју слику света, а самим тим и мој живот. И он је сматрао да ми сами отварамо врата демонима. Када желимо некоме зло, или пожелимо нешто што је туђе, или завидимо некоме, или желимо нешто што није умерено, ми својим мислима сами отварамо врата демонима и пустамо их да уђу у нас. Најчешће човек пусти демона у себе када му се јави завист или жеља за осветом, жеља за „правдом“. У сваком случају, врата не отвара неко рђаво дело већ жеља против које се нисмо борили или се нисмо изборили.  Упочетку нам се чини да нам демони помажу. Некада нам и стварно помогну да остваримо жељу која је везана за зло и патњу неког другог човека. Када нам учине услугу, демони се онда одомаће у нама. Тешко их можемо истерати. Живе у нама, умножавају наше зле неумерене жеље, налазе оправдање за наше поступке и претварају нас у неког другог човека, у мањег или већег монструма који око себе шири зло, али и види само зло. Таквог човека можемо препознати по томе што живи у непрестаном страху за свој живот и своју имовину. Ако се којим случајем не плаши људи, према њима је веома неповерљив и крајње опрезан. Када га неко превари, он то доживљава као лични неуспех катастрофу, а ретки тренутци среће коју осети када он некога превари или ојади, не могу бити довољна утеха за проживљену бригу и патњу. Када би његовим очима погледали свет били би окружени самим лоповима, преварантима и убицама. Такав човек је несрећан док се демони сасвим угодно осећају у том паклу.

IV

Велики број демона улази у људе, запоседа њихов ум и наводи их да, из овог или оног разлога, окрену леђа Богу. Ради лакшег изучавања, демони су разврстани групе, фамилије и редове. Приликом систематизације демона наилазимо на бројне тешкоће те стога није чудно што у литератури налазимо велики број подела и груписања. Чак код различитих аутора налазимо и различите називе једног истог демона. Све ово отежава било какву озбиљнију и целовитију расправу о овој материји. Ипак, покушаћу да у најкраћим цртама, поједностављено изнесем оно што је из ове области најпотребније данашњем човеку. Циљ овог излагања није да ја потпуно разјасним проблем демона као непријатеља људског рода већ да овим текстом подстакнем младе људе, да их заинтересујем и коликотолико утичем на њих да се определе за изучавање ове древне, запостављене науке која је данас људима потребнија но икад. Подела коју налазимо код већине аутора одваја демоне у две велике групе: демони суђења демони уживања. Ова подела је прилично добра али постоје два демона (по некима чак осам) који морају припадати и једној и другој групи. То су демон среброљубља демон очајања у лењости и немарности према свом вечитом спасењу. Тешкоће се јављају и стога што неки аутори сматрају да страх од неминовно неизвесне будућности, рађа у човеку жељу за сигурношћу која у великој мери храни и одржава у животу демона среброљубља. Други мисле да је жеља за моћи, жеља да се влада другим људима, главни јатак овог демона, док трећа група аутора даје предност телесним жељама. Има и оних који мисле да све три жеље хране демона среброљубља, али и оних који сматрају да демон храни жеље. Никад краја овим расправама и поделама. Један од најраспрострањенијих демона у данашње време је свакако демон гордости и самољубља. Он најчешће улази у човека кроз ушне отворе, често већ у раном детињству. Неумерена жеља да будемо бољи од других и да наша деца буду боља од друге деце, отвара врата кроз која улази демон гордости. Када уђе у нас он одмах промени нашу оптику те ми око себе видимо све саме глупаке и неспособњаке. Овај демон код нас изазива превасходно два осећања: осећање самозадовољства и осећање незадовољства другима. Ова осећања могу се јављати наизменично код једног истог човека. Не може се поуздано рећи које од ових осећања теже подносе људи који са запоседнутим човеком деле постељу, канцеларију или место за столом. Примећено је да запоседнути најтеже подносе један другог, осим у случајевима здружене запоседнутости. Али то је посебна тема.  За нас је у овом тренутку најважније да уочимо огромно заостајање у духовном развоју које се јавља код човека кога је запосео демон гордости. Није то заостајање у количини знања, нити у друштвеном напредовању, већ заостајање у приближавању Богу. Запоседнути није способан да уочи ово заостајање и не сматра да му је потребна икаква помоћ од стране демонолога. Он пропада а демони расту и размножавају се. На недавно одржаном конгресу демонолога у Паризу занимљив је био рад професора Бориса Стојанова из Бугарске. Он је у том свом раду изнео став да демон гордости обично рађа по три сина неколико унучади. Један од његових синова је демон прескакања који наводи човека, свог домаћина, да прескаче неке важне фазе у разговору и да закључке изводи на основу недовољно испитаних претпоставки. Други син, демон генерализације нагони човека да лако доноси судове о већим групама људи, најчешће о особинама припадника неког народа, неке странке, професије… Овакве групе људи свакако имају своје заједничке особине, али демон онемогућава домаћину да уочи веома битне разлике између појединаца који припадају групи. Трећи син демона гордости је демон брзог суђења. Он наводи човека да брзо изрекне казну некоме због нечега. Та казна не мора бити извршена. Чак не мора постојати ни било каква могућност извршења казне јер се ове најчешће и изричу веома удаљеним и физички недоступним особама. Извршења нема али демон постиже свој циљствара се навика брзих пресуда и од благог и доброг човека настаје сурова и прека особа. А шта у будућности чека сурову и преку особу то демони и прижељкују. Наравно да ће свако уочити здружено деловање ове фамилије демона. Не може се донети брза пресуда без прескакања неких фаза у дијалогу (чак и ако је дијалог само унутрашњи). Прескакање се не може учинити без претходно изведених брзих генерализација, брзе судове и генерализације не можемо донети ако нас демон гордости није претходно овластио да то чинимо. Не можемо бити горди док нешто не прескочимо, занемаримо и донесемо брзи суд. Тако професор Стојанов тврди да се међу унуцима и праунуцима демона гордости често налази и сам овај демон. Он тврди да код демона синови и унуци могу родити свог оца или деду. Ова запажања навела су ме да уочим разгранату и испреплетану повезаност демона. Ко може тврдити да демон неумерености у јелу и пићу није потомак (предак) демона разврата, нечистоте и блуда? Или да демон гнева и демон зависти нису у родбинској вези са демоном гордости? Или да демон празнословља није из њихове фамилије? Ако мало боље размислимо, сви демони су међусобно повезани и чине мрежу. Отуда потичу и тешкоће на које наилазимо приликом покушаја њиховог разврставања и систематског проучавања. Свака подела мреже мора бити насилна и мора пресећи неку важну повезаност. Ако је то нека утеха, и многе друге науке имају овакве проблеме: историја, археологија, психологија, социологија и још многе чији предмет изучавања има мрежасту структуру. Но, мрежа се ипак мора некако поделити да би се изучавала као што комад меса морамо испећи и исецкати да би смо га појели.

Хладна зимска ноћ наваљује на прозор, а у соби мог домаћина Петра Раденковића „смедеревац“ загрева и тело и душу. Петар ме понуди ракијом и рече:

Сад ћу да ти испричам неколико прича о тим стварима што те интересују. Октобра 1967. у недељу, спремао сам се да идем у лов. Моја мајка поче да виче:
–  Какав лов, боље да оберемо кукуруз, сви обраше само наше остаде у пољу!

Куд ћу, шта ћу, упрегнем краве у кола, моја жена Рада потера овце, поведосмо децу па у поље. Ја понех пушку, ако уграбим мало времена да одем у лов.
Брасмо ми неко време кукуруз, кад наиђе неки наши Крушевичани, ловци, а са њима неки из Рековца. Кад прођоше, рече мени моја ћерка:

– Иди ти, тата, у лов, а ја ћу да берем за тебе.

Дохватих пушку па преко реке, поред воденице, изађох у један задружни шљиварић, па у стрњику. Однекуд прхнуше јаребице, а из шљивара пуче пушка. Удари ме олово у лице, једна драмлија улете ми као љута осица у уста и заглави се између кутњака. Једна ме закачи по уву, једна удари у шешир, а једна у блузу.

– Ко то пуца, мајку му… опсујем ја и бацим пушку. У том дотрчаше двојица из Рековца, познају ме, и почеше да моле:

– Перо, немој, ко Бога те молимо, да причаш никоме, ово је Момирова пушка, није регистрована код милиције, има да нас покажњавају дебело. Него, иди одмах у амбуланту, ми ћемо све трошкове сносити.

Шта ћу, узмем пушку па одем кући да је оставим и да узмем књижицу. Кад ме виде мајка крвавог, закука. Слагах је да сам се убо на жицу, па пожурих у Рековац. Туме прегледа један доктор из Ратковића и одмах ми написа упут за Крагујевац. Кренем да тражим превоз, кад на капији сретох сестрића у колима.

– Шта је, ујко?  упита ме забринуто кад ме виде у завојима. Ја му испричах. Повезао ме он до Ратковића и оде десно, за Јагодину, а мене остави да чекам аутобус. Након једног сата наиђе лимузина из Крагујвца. Мимоиђе ме па стаде. Неко повика:

– Шта радиш ту, Перо? Погледам ја Тима из Течића, официр. Ја му испричах, а он окрете кола и вели:

– Седи!

Одвезе ме право у болницу. Дође неки доктор, гледа ми у уста, чуди се како зуби нису повређени. Извадише ми олово, као зрно бибера, дадоше неке ињекције и пустише кући.

Дођем у село, па пошто видим да се моји још нису вратили из њиве, завијем шал око главе и кренем да им помогнем. Нисам им причао да сам настрадао у лову. Обрасмо кукуруз и у први мрак кренусмо кући. Млађа ћерка седи позади на калкану од кола, а старија води краве. Овце иду за нама. Кад смо били код оног старог клена у Летину, каже млађа ћерка:

– Тата, иде неки човек за овцама.

Нек иде, мислим ја, нема где да прође, обале су високе, обрасле врзином. Она опет рече:

– Море, тата, ено га рипи на врзину!

Окренем се и видим иде неко горе обалом. Како се попе, мислим се ја, а нешто ми ту сумњиво. Већ хвата мрак, не могу добро да видим ко је. Почнем полако да заостајем, станем код Љубине ниве. Ту је некад била колига, а сад су њиви, стоје поредане ћумке од кукурузовине. Одједном, онај изби преда ме на три метра. Море, какав човек, то беше нека жена, баба, толико ружна да сам се скаменио од страха. Ништа ружније у животу нисам видео. Образи јој натечени, обешени, пуни неких краста или чирева, а нос дугачак, крив, крастав. Иза ње на ветру лелуја неки шал. Кад ме угледа, одједаред се окрете и поче да бежи између оних ћумки. Тад видех да оно није шал, него коса до дупета, густа као руно. Поче она да замиче, а ја, ко да мије сврака попила мозак, за њом. Лево-десно, умува ме она међу ћумке, а моја Рада виче с пута:

– Ајде, Перо, остави је. Перо, где ћеш ноћас!

Окретох се да чујем шта то жена виче, а оне бабе нестаде. Стадох збуњен, а моја ћерка викну:

– Ено је, тата, оде код оне оскоруше!

Има ту на међи једна оскоруша и само видех кад баба нестаде у мраку.

Кад смо стигли, искошкамо краве, затворимо овце и избацимо кукуруз на таван. Рада узе у једну корпу неколико клипова и оде да баци свињама. Пошто ме је болела рана, одох да прилегнем и заспах. Спавао сам целу ноћ. Ујутро, таман се пробудих, кад уђе Рада снуждена. Питам шта је и она вели:

– Ћути, боље да не знаш. Она најбоља пастрма нам липсала.

Скочих и право у обор. Кад тамо, преко прага лежи најбоља свиња. Сетих се ја да она није угинула из чиста мира, већ да је то због оне бабе синоћ. Још сам добро и прошао, помислим, боље она него ја. И на томе се заврши.

Све погађа

Пре тога, шездесет друге, само што дођох из планине, рече ми Рада да ме тражио Ж.С. да одмах идем код њега. Дошао, вели, неки човек однекуд, све види и све зна. Чим те погледа, одмах ти све погађа, као да живи са тобом. Зачудим се ја и кренем да га тражим. Онда је било такво време, тим стварима није смело ни да се мисли, а камоли да се прича. Одем код Ж.С. да видим у чему је ствар. Тај човек је већ био код њега и напричао му свашта: те како му је отац радио на тај и тај светац, па га увече нашли на њиви одузетог, те како ће још једна особа у фамилији да му оћопави, те како му неки прадеда закопао негде у темељ дукате, и још којешта. Уплашио се Ж.С, те ме тражио да идемо заједно код тог човека да му каже нешто поближе. Вероватно су га највише интересовали дукати. А тај је у међувремену ишао по селу, свраћао код људи, причао једном једно, другом друго, али све тачно! Неки сељак му, и не видевши га, псовао мајку и називао га лажовом и преварантом. Тог дана срете га видовњак на путу и рече му пред сведоцима:

– Ти мене називаш лажовом и преварантом и псујеш ми мајку, а не знаш да је твоја мајка требала тој и тој жени да изврши побачај, па том детенцету што се ипак родило вретеном избила око. Зато је твоја ћерка мутава, а унук ће ти се тешко разболети и неће преживети.

То се све обистинило. Много се људи сакупило око њега. Неки га зваше да иде код њих на вечеру и конак. Он све позиве одби и рече:

– Ја ћу вечерас да спавам код тог и тог човека. Ето га, иде овамо. Ви га не видите, али ја га видим. Он има великих проблема. Дете му је парализовано.

И заиста, после неколико минута појавише се два брата одоздо путем. Он показа на једног:

– Ево, код овог човека ћу да коначим.

Тек увече ја и Ж.С. сазнадосмо код кога је он, те одосмо тамо. Видовњак је већ био легао да спава. Ми седосмо у кухињу. Домаћин поче да нам прича како му је овај све погодио. Тада Ж.С, који је иначе био члан комитета и важна личност у селу, упита да ли дотични има неку легитимацију. Некако наговоримо домаћина да погледа у његов сако. Видесмо да је тај из Босне, од Приједора. Једва наговорисмо домаћина да га пробуди. Само што уђе код нас у собу, видовњак стави пред нас своју легитимацију и рече:

– Ево, ви сте малопре гледали моју легитимацију, па ако хоћете, узмите податке.

Ми од срамоте у земљу да пропаднемо. Углавном, све нам је погодио. Мени је рекао да имам белег на десној нози, да ћу имати женску децу, да су моји обећали неке дарове цркви а нису дали па морам ја, да жена није могла да ми затрудни док нисмо отишли у манастир, и још много ствари. Ујутро је опет ишао по селу и боравио код неких људи. У неки земан рече:

– Е, сад морам да идем даље, ево иде из Рековца милиција да ме приведе. Тужио ме ту један ваш  и рече име тог човека.

Из Крушевице отишао је у село Баре. Али, пошто је патрола ишла за њим, он се спусти у Мотриће. Ту га на једној пољани пресретне скривени милицајац. Нареди му да легне.

– Јеси ли ти тај и тај?

– Јесам.

– Е, кад све видиш и све знаш, реци шта видиш код мене?

– Шта да ти кажем? Ето, немаш палац на десној нози. То си једном репертирао пиштољ, мислио си да је празан, а он опалио и откинуо ти палац. Код куће имаш болесно женско дете. Не брини, оздравиће.

Кад то чу, милицајац му рече:

– Бежи, да те моје очи не виде! Ја ћу да заварам остале.

Сутрадан беше субота. У Крушевици пошле жене неком Сави на гробље. Кад оне дођоше тамо, а на том гробу лежи човек и спава. Оне се поплашише, закукаше, а овај се придиже и рече:

– Ништа се ви не плашите, ја сам!

Ту му оне дадоше нешто да поједе. Он се захвали и оде преко планине у манастир Ралетинац. И од тада ништа више о њему нисмо чули.

Ето, има нас разних – заврши причу Петар Раденковић.

 

  омаја 3.