Добрила Николић

У Великој Плани још је жива стара Милинка, звана „Ујна“, која се добро сећа смрти свога прадеде и њој увек прича исто, не мењајући ниједан детаљ.

Једнога дана, из чиста мира, њен прадеда је рекао својој деци да му спреме пресвлаке и нађу ново одело, јер му се ближи час смрти и он хоће да се окупа, пресвуче и у ново обуче да спреман смрт дочека. Растуженој деци мирно је рекао да не јадикују, јер час смрти долази свима који су се родили и он је срећан што му је то најављено да оде с миром.
Легао је у постељу, свима рекао по коју лепу реч  престао да дише. Његови укућани су му упалили свећу, прекрстили руке и стали плакати јер су га сви волели и тешко им је пао његов одлазак. Прошло је од тада два до три сата, кад је деда најпре померио прсте и оборио свећу, а затим је, тешком муком, отворио очи и испричао је својима чудну причу.

Смрт му је најавио неки бели човек, треперав и провидан и када је деда пошао за њим, помериле су се неке беличасте и плаве магле и зашли су у миран, бескрајан и празан простор. У даљини, једва видљив, на белом хоризонту, указао се деди један познат лик, али пола црн, пола бео. Запитао је човека испред себе ко је то, а овај му је одговорио да је то Човек Божји, па је пола бео и светао од људске љубави, а пола је таман од људске злобе и пакости. Затим је деда угледао велики казан пун катрана, а у њему су се кували људи, увек када би им глава изронила из катрана, видела су се њихова, од бола унакажена лица. И тада је деда питао човека каква је то страхота, а овај му је одговорио да су то они који су раздвојили младе који су се волели, или они који су уништили нечију заједницу. Затим је видео читаве гомиле људи и жена како беру цвеће. Једни су стављали цвеће у недра, веселили се, смејали и то цвеће мирисали, други су цвеће брали, гурали у недра, али цвеће је из недара испадало и они су плачно гледали за њим. Објашњавао му је: ови први су они који су чинили добра дела па су награђени срећом и мирисом, а ови други су они који су вечито узимали за себе, па су кажњени да им и на оном свету буде мало. Сав сметен и уплашен, деда је коначно стигао на циљ. Нашао се пред неким кога није видео, али чуо му је глас. Овај га је питао:
– Добри човече, шта је с тобом, зашто си ти дошао?

А деда је одговорио, да му је најављено да је његов дан.

– Јесте дан, чуо је деда глас, али није час. Сада је час за човека из твог места, носи твоје име и презиме, али он станује подаље од тебе. Врати се, а за четири сата доћи ћеш и ти.

Када је тај глас утихнуо, деда се, ето, пробудио затражио лепо да заједно ручају. У ћаскању, али и неверици у све што је деда рекао, провели су с њим та четири сата, а онда је деда прилегао и испустио душу. Тачно четири сата пре тога издахнуо је његов имењак из Бугарије, периферије Велике Плане.

Тако су их и сахранили. Са четири сата размака.

Часопис „Омаја 1“