Златимир Пантић
Била сам, тако, код моји’, ћерка јединица. Па ка’ шта знаш, јединче ти је проклета маза, офрљасто и недоказано. А право да ти кажем, ја сам ји’ слушала, није де нисам. Ал’ кад ми падне моје лудило ту нема белога бога! Волела сам да се скитам по вашарима и саборима још ка’ девојче. И тако све ишло, ишло док није дошло време да ме удаду. Мој отац имао у плану некога Милисава. Њигови били добростојећи и од гласа људи, ал’ ја то нисам фермала. Мен’ шта падне у дупе то ти је, ту ме ники жив не мож’ одврне. Могу ја свакога другога да волим, ал’ кад се спомене онај прцољак од Милисава, сам се нешто обезнаним и укрутим ка’ дрвена. Мрзела сам га из душе и то ти је! Дође јесен, а послови кол’ко ’оћеш. Треба кукуруз да се обере, треба лојзе, дрва нисмо довезли, овце се нису измркале, ма триста чуда има да се ураде! Кад то некако, зло и невољно урадемо, мој отац, онак’ луд и дрвендекас’ зовну мен’ и моју матер Милеву под јабуку да седнемо и да преграјимо нешто. Одма’ ја видим шта ће да буде: решио курта да ме уда ове јесени и нема више врдања. А мен’ се не удава још, ’ел ја чекам бољу прилику, а и још ми се скита помалке. Научила сам да будем слободна и да идем куд ’оћу. Она’ ме пипне, она’ ме штипне, она’ издави… А сад, ови моји запели за Милисава, па за Милисава и то за цео век све неки Милисав, стојну ми изео какав је! Ситан, џгољав, Боже ме прости ка’ да је запртак, није човек и младић у најбоље година. Нисам га доносила ни до дупета, ма ич га нисам фермала, а на ору ни да га погледам. И тако ми седимо под оном јабуком, а мој отац једнако наваљује на мен’, па чак поче и да прети. Каже, кад увати она’ колац из петлиџана, па кад почне да ме бије све ће Милисав да ми буде пред очима ники више! И истино, диже се он и и’чупа она’ колац. Дође код мен’ и каже: „Јебем ли ти мајку крмељиву и мрсољиву, шта ’оћеш још? Шта ти фали оному човеку и шта си ти боља од њега? Шта имаш у куће боље од њега? Немо’ да ме бламираш по селу, ’ел кад доватим ова’ палавртак, ће буде комендија! Него научила дупоша да јури маглу и ветар, па ју се не удава. Не треба њој кућа ни деца, него дрндање.“ А моја мати сам’ ћути, ни да блекне. Држи му страну и ту нема да пробијеш па да си мајка Јана! Видим ја де прош’о воз кроз кукуруз, нема више мрдања. Сад не могу да извучем главу, па макар цркла! Готова му радња, мислим се. И нема друго него да пристанем, па шта ми буде! А кроз живот ћу се сналазим како знам и умем, али ћу све њима да обијам о главу. За све ћу да ји окривљујем, ’ел ме они против моје воље удавају за овога клемпоњу. Одма’ ја почнем да планирам како ћу да нађем човека куј ће мен’ да одговара.После мојега пристанка, уговори се прошевина, па после свадба и тако све по реду. Ћутим ја и пристајем, иако ми се не пристаје, само да не буде белај. Легнем ја с Милисавом, ал’ није то то. Боли мен’ она работа за њега, окренем му ја дупе! Тако једну ноћ, тако другу. После се пожал’о он код моје матер’. Запрети ми она један дан ка’ оно отац под јабуком. Изграја ти она мен’ све шта ју дошло на уста и шта није. ’Ајде пристанем ја и то, ал’ ми душа није с њим. Све мислим ја на моје момце. Неки се оженили и децу имају, ал’ нема везе, сваки ми добар, сам’ овај Милисав није ка’ да је ђаво лег’о са мном! И за живо чудо, роди се нама и дете! Истино, дете ми није криво, ал’ нисам га млого ни волела, де је Милисављево. То прво било девојче, после се роди и мушкарчић, ал’ ја све иста. Све ја трзам да оставим Милисава и да нађем човека кога волим.А волела сам тога Жику Пер-синога млого. Човек био и свирач, а још се није оженио. Душа ми копни кад га видим. Как’и мој Милисав, па овај није ни на пут да му изиђе! Само да ви’ш чудо, ја трчим за Жиком, а човек не зна за то.
Кад се скобимо, он прође покрај мен’ ка’ покрај турског гроба, ни да се осврне! И гледам га у очи и смејем се још издалеке, а он сам’ ми каже: „Добар дан, Росо“ и отиде. У сиње море, мислим се, кад ме не видиш.
Тако легнем с овем билмезом од Милисава, а мен’ у главе све онај Жика. Мишљала сам деца ће не вежу, оно јок, све горе и горе. Моја свекрва љуља децу до пола ноћи док не заспу, а ја ни да ји погледам. У главе ми друго, сам моја деца и ова кућа нису. И решим ја да се пожалим неке баба Дане за мој случај. Биле смо тако наше и добро смо се слагале. Види баба моју муку! С прва ме одврћала од тога, те после на крају реши да ми помогне. Прати она мен’ код једне Циганке у Браћевац. То је једно забачено село покрај Тимока, има га тријес’ километра од Неготина. Каже ми баба Дана да објасним Циганке шта је и како је и да ми направи неке чини да ме заволи тај Жика Персин, иначе ћу да умрем! Дођем ја пешачки до Браћевца, ноге ми отпале, ал’ шта да радим, дупе се огрејало па нема мирка нигде! Нађем ја њу одма’ како сам дошла тамо. Сви је познавају у селу. Дебела нека Циганка, дупе ју не би стало у ову тепсију, да простиш. Испричам ти ја њој мој случај, а она се смеје ка’ луд на брашно и видим нешто задовољна и располож’на. Каже, ствар ће лако да уредимо, само мора да падне један дукат за час’, ’ел како она каже, ту има велики важан пос’о. Море, није важно, мислим се, само да Жика падне, пао му камен на срце, кад је без очију и без главе! Само кад је она обећала и зна да уреди да то све буде како треба, а за час’ нема да ју боли глава. Скинем ја ниску с врата, па откинем један дукат и турим пред њу на астал. А њој, видим, мило до неба, ’ел дукат ти је бре велика ствар у оно време била, па и сад можда је. Најпре она нешто мен’ пребаја и то задуго, а после ми исприча шта треба да радим кад дођем дома. Испричала ми је три радње које треба да обавим, па да Жика буде мој. И још ми рекла, ако с једном ништа не буде, онда с другом, па с трећом. Још ми каже да би било млого добро да имам још три дуката да ми ушије у једно марамче, па да то стављам под јастук куд спавам. А ја, ка’ шта ме дао Бог, одма скидо’ ону ниску па искида још три дуката, да то ушије и да ствар буде сигурнија. Док је она дукате ушивала у оно марамче, ја сам морала да гледам на исток куд излази сунце и да мислим све на Жику. Кад је то све било готово, кренем ја натраг у Штубик. И немам кад да чекам, него још прву вечер ’оћу оно да испробам. Чим је Милисав заспао и деца се примирила, а ја ’ајде па полако напрстачки у помрчину. Одвучем се полако до Караманчићевога брв’а и свучем се гола, ка’ шта ми Циганка казала. Оно месечина, баш ка’ за инат, види се далеко, ал’ нема ники, глуво доба. Улезнем ја онак’ гола под брв’ у воду и почнем да тражим три белутка. Кад ји нађем, морам с левом руком да ји узнем и да се с њима препнем на средину брв’а. Тако и урадим. На сред брв’а ја се окренем ка заласку сунца и развичем се јако, кол’ко могу: „Како сунце за гору, како виле у гору, тако и моје чини за Жиком отишле! Кад га стигну да се сети мен’, кад ме скоби главу да окрене! Душа му се за мном отворила, пичка му се моја усладила!“ После тога преко главе пребацим један белутак, па јопет из почетка поновим ове речи. Све тако до три пута, док не исфрљам све оне белуце. Кад сам све то урадела, јопет се завучем под брв’ па се окупљем цела. Испљускам се поштено у оне ладне воде, па ’ајд дома кревет! Кад било ујутру, чекам ја шта ће да буде: дал’ ће се слепац однегде јави, ’ел ће прође. Ма јок, баш ништа! Изиђем ја на пут, прошврљам до ћуприје, све мислим ћу га скобим негде, ал’ ’оћеш ову моју: нема нигде никога! И право да ти кажем, била сам се наљутила и не знам више на кога. Не да мен’ дупе мирка да стојим и чекам, него ’ајде смишљај даље. Мислим се: е па, Жико, набошћеш ме, па кадтад, ал’ те нећу оставим! Одма’ другу ноћ решим ја да испробам све оно што ми Циганка казала. Рек’о, биће све одједанпут да засврби мојега Жику. Можда ће те чини кад се здруже да буду јаче и да ји неки ђаво однесе куд треба. Знам ја да су то ђаволске работе, ал’ овак’ више не могу, па ми очи извади! Још исту ноћ отидем ја опет код брв’а, па поновим све оно од прошли пут, све тако гола и развезане косе.Чим сам то завршила, а ја одма’ на другу радњу. Од прилике до два сата треба да обиђем три кладенца сa које отиче чиста вода. Тако, један крчаг ’ел флашу помешам воду са та три кладенца, па после пред зору дођем код некога гњезда са малим ’тичићима. То сам у току видела морала да нађем, ’ел сад идем директно тамо. Са том помешаном водом почнем да прскам оне ’тичиће у гњезду и јако причам, да се ори цела шума: „Како се ваша мајка око вас вила, тако се и Жика Персин око мен’ и моје душе вио. Код мен’ увек дош’о, никад другу не пронаш’о!“ Чим сам и ову радњу обавила, а ја, ка’ шта ме Бог дао, не би’ лења, него ’ајде и на трећу, док још лечке има време до сванућа. Треба да прођем покрај гробља, па ме чисто ’вата стра’, али кад се мора, онда нема врдања! Стигнем ја, тако, баш свануће, на гробље и одма’, ка’ без душе, извадим кљеште из кесе и право код једнога крста. Одједанпут дуну неки ветар, дал’ ве-тар, ел куј мој, не би’ знала. И тако увати ме неки ’ладан стра’, па сам се стегла од ’ладноће и од ове моје чудесија. Згрчила се, па више и не дувам! Не могу душу да повучем у душник. Отворим уста да викнем, а ја, баш никако! Али, у том стра’у ја радим мој пос’о, па макар цркла на месту! Онем кљештима вадим један ексер из крста и присећам се шта треба да причам, како ми казала Циганка. Из флаше, шта сам ју понела, сипљем воду низ ексер, а све то преко главе онога мртваца и причам: „О, мој брате незнани, како ја теб’ не знам тако и Жика Персин не знао за другу, осим за мен’!“ После врнем она’ ексер у рупу куд је и био, зачукам га добро и рекнем: „Незнани брате, ја не дирам твој мир, него мира не дам Жики, док год за мном не крене. Кад буде ова’ ексер натраг кренуо, тад’ се и Жика за другом окренуо! Ја дрмам крст, крст дрма земљу, земља дрма воду, вода дрма све ђаволе Шандоре да иду код Жике, да га мен’ доведу!“Како ја ово изговори и како закорачи да прејашем она’ гроб и пођем дома звизну нека олуја ка’ бич и све око моје главе. Видим раздањује се, ал’ нема нигде живе душе да вичем некога у помоћ. У’ватим се за образ ’ел за ногу, а оно јок, ништа не осећам да је моје. Све ми се одузело: и снага, и језик, и идење. Искобељам се ја некако, зло и невољно до ивице гробља па се преметнем у једно ливаче, све мислим ћу се освестим и ће ме мане она олуја и оно свирање. Кад оно, ’оћеш мојега! Подигли се ђаволи кол’ко ји земља држи, па сви углас вичу, деру се, крече, мјаучу, кукумавче, вриште и пцују ме у дупе и оно покрај дупета. Нема се ја ни осврћем, него грабим до прве куће да стигнем.
Кад се довуко’ до прве куће, ту код Славе залаја пас и у исто време изиђе сунце, те престаде и ова јурњава и пцовање. Јао, реко’, кад сад остаде жива никад више нећу да умрем! Кад код куће сви се подигли и траже мен’, па ји чуди шта ми било и откуд идем. Испричам ји ја да ме целу ноћ бо-лео корам и грбина, па нисам мог-ла да спавам од болова, него сам ’ладила чело на кладенцу. Ники ме за то више није ни питао. Ал’, да ви’ш чудо! Чим зађе сунце и поче да се смрачиње, ка’ кроз сан чу’ ону вреву и ону галаму од ноћас. И све ми се чини де иде с оном олујом шта свири и пишти, све ближе и ближе до наше куће. Ја одма’ видо’ шта ће да буде, па кажем мојима: „Заболе ме јопет корам и под грудима, па ћу малке, док ви спремите вечеру, да прилегнем у моје собе.“ Јао, како се ја завуко’ под поњаву, она ’ука и бука стиже у авлију, а неки брадати, чупави и длакави до појаса отворише врата и уђоше код мен’ у собу. Један од њи’ ми каже да одма’ изиђем у авлију, тражи ме, каже, Жика Персин кога сам звала целу ноћ и молила се ђаволима да га пронађу и доведу. Сад су га довели и он ме чека сес издрљеним паљеником подиго га и чека да ја изиђем. Јао, шта сам доживела, куј ме тер’о то да радим, Бог ме убио! Први пут сам тад споменула Бога и сетила се да га молим да ме спасе од ове чудесија и грозоћа. Видим ја најебала сам ка’ млада прве ноћи, ал’ се пудим од Милисава ће ми се растури кућа и деца ће остану сирочићи. Сад ме дође жао за све то, а тражила сам тако да буде. Ови моји, свекар и свекрва, раде њине послове по кући, не примећују они то ништа, а ни мој Милисав. Само ја то видим и чујем. морадо’ ја да изиђем код њи’. Како ја изиђо’, има шта и да видиш пуна авлија, ка’ де је свадба дошла! Не знаш куј има већу браду и куј по грозан. И није само шта има браду по лицу, него и по целе снаге, а око оне работе по цело повесмо виси. И то сви накрутили ђоке, смеју се и примичу ми се. А у средине те гужве онај Жика, кога сам звала и трчала за њим, издрљио највећи палавртак и витла њим, ка’ сес коцом! Ја стадо да га молим: „Жико, молим те, мани ме сад живу за вечерас, па дођи ујутру, ће идемо у Дубраву, ’ел у поп Микину шуму, па ме прцај кол’ко оћеш, ал’ немо’ сад сви да ми се смеју. Погледај, шта је си ји довео ка’ да је прциндан код мен’! Одма’ да ји водиш одкуд си ји довео!“ А усред те гомиле длакави’ ђавола грозота, поче да се окупља оркестар, јопет од њине људи. Жика Персин, познавам га добро, ка’ и теб’ сад, дође близу мен’ сес онем стојком укрућеним и каже да сви чују: „Чујеш Росо, душу си ми изела сес молбама и жалбама. Целу ноћ си ме јурила. Почела си од Караманчићева брв’а, па код три кладенца, па у зору код гробаља. И ноћ пре си исто радела. Мишљао сам да се не одзивљем, ’ел ме млоге тако зову па оставе, али ти си баш решила да ме искидаш и задавиш. Сит сам ја курава и прчевина, али теб’ сам дош’о да испросим и да свадбу терамо.“
Како то Жика рече, они свирачи почеше да бију у неке тупане и добошчиће, а карабе почеше да царличу и пиште. Одједанпут, на Жикину команду, сви скочише на мен’, свукоше ми оно малке од дреја и фрљише негде у трње. Гурнуше ти они мен’ у њино коло, те морадо’ да играм онак’ гола, без ћипице на мен’. У тај час у’вати се Жика с моје леве стране, а с десне јопет неки велики чупавко (то је, каже, наш кум). Видим ја ће да буде чупаво, ал’ нема мрдања! Дадо’ ја дупе на добош, па шта ми буде. Бре, трајаше то оро и весеље до пред зору. Издрндаше ме они сви по реду и куј кол’ко ’тео и шта ’тео то ми радео, да простиш. А мој Жика само гледа издаље и кебељи се. Језик му до дупета доваћа кад прича. А после се мислим, није ни крив, сама сам то тражила, па сам добила! Чини ми се на главу попеле и живу ће да ме поједу. Дође ми сад да отидем код оне Циганке да ју ову моју издрндану работу намакнем на главу. Ал’ јопет, није ме она, жена, звала, нити ме била по ушију. Мислим се, биће ће се и ово заврши неки пут. Кад би у свануће, она гамад се покупи и без речи и гласа изгуби се негде. Напослетку беше Жика. Он се обрте и рече: „Росо, овак’ ће да те обилазимо до девет вечери. Такав је наш закон и наши прописи. И ми некому полажемо рачун. Мен’ су оводе пратили, не би’ ја самовољно долаз’о сад ту. Могао сам млого боље и лепше женске да прцам. Зато, ако мислиш да се овога спасеш, бежањем нећеш, свуд ће те стигнемо и још ће да те казнимо. Него ти иди чим сунце изиђе код Милице у Гамзиград, ’ел код Даринке у Ковилово, па нек’ ти врну вратак и нек’ кроз бајање замоле наше старешине да те оставе. ’Ел ти си велике молбе уложила помешала си чиње од три сорте за једну ноћ. То се никад тако не ради, него се узме по једна радња за сваку ноћ. Е да си тако радела имала би само мен’ и то као правога младића каквога си волела ’тела. Никад чиње не смеш да мешаш и гомилаш! А најбоље би ти било да чуваш мужа и децу и живиш мирно у своје куће. Зато, сабајле на пут, па ил’ у Гамзиград, ил’ у Ковилово! И нека ти вратак направе за живога вампирина и за мир у ђаволске рупе. Кад добијеш вратак, а ти с њим прскај кућу, све куће и око куће, целу ову авлију и кошаре са стоком и живином. Тако до девет вечери, после мани. Немо’ да будеш лења и кукавица па да јопет навучеш белај на дупе и теб’ и твоје куће. Кад ти падне на некога, а ти се без чиња удварај и моли га да ти испуни жељу, ако је вољан и оран. Мани се гробаља и крстова, твоје године нису за то. Сад памет у дупе, ’ел га у главе ниси ни имала!“ И обрте се он и отиде за онема. Зора зарудела и моји почеше да си дигују. Јопет њи’ чуди шта је са мном. Други пут сам решила да ји испричам, сад немам кад. Прионем да купим шта мен’ треба за вратак. Понесем за сваки случај славску свећу, тамјан, меру од улазни врата, чис’ веш за мен’ и моје укућане, у једне тегле мед, помешану воду с три места, један нож, један катанац и још неке ђаволије. После тога малко је’м па пут под ноге правац Ковилово, код Даринке. Чини ми се ближе од Гамзиграда. Морала сам, нема други спас, ноћ се више не сме дочека ка’ прошли пут. Изј’аше ме па ми пут не показаше! Сад морам жене све поштено да признам, нећу да врдам изоколо, да не испадне неки неспоразум и белај. Мани га бестрага, да пљујеш у пазу. Даринку нисам познавала, а није ни важно шта има она да ме зна, а тако и ја њу! Испричам ти ја све њој шта се збило код мен’ за ови’ некол’ко дана, а жена се зграну од чуда и неверице. Каже, могла сам и главу да изгубим, могли на мртво да ме уморе. Кад се чини напрате на некога са намером да га заковрље, ту ти нема живота. А код мен’ је друга работа, ’ел сам ја ’тела све одједанпут и што пре да заимам тога пустињака од Жика. Далачице га мртва нашла, шта сам због њега препатила и шта ми навук’о у кућу! Још ми каже Даринка да има коџа време да прође док се моја кућа и авлија не очисте сасвим од оне ђавола, ’ел има поједини још да обикаљају и њуше мој траг по авлије. Зато ће она да ми врне јак вратак, а ја да добро пазим шта треба да урадим кад дођем дома. Пребаја ми она више пут’ у оне воде и са онем шта сам све однела, па ме испрати да идем. Још ми рече да сврнем до некога намастира, да ми прочитају молитву против ђавола. Сигурније је, ’ел Бог услишава молитву покорницима и покајницима, а ја сам решила све да признам и извучем главу. Кад изиђомо ми напоље, таман да пођем, кад се ја сети’ да ју питам за оно крпче шта ми Циганка из Браћевца ушила три дуката. ’Тела сам да видим, биће и то нешто утицало на ове моје чудесије. Дадо ја Даринке оно крпче, а њој се смркну у лицу одма’, нешто зло наслутила. Кад она то одши, има шта и да видиш! Циганка уместо три дуката ушила три жуте банке, оне шта више не раде, а дукате турила у џеп. „Нагрдила те и искористила до краја. Гомна ти изела, проклета ју душа била, кад мож’ таква да буде!“ Исчудисмо се ми, ал’ шта можеш, од несреће нема вајде. У те сикирације пођем ја дома. Мојем код куће за то не смем ни да споменем, ’ел би ме убили за дукате и ове лудорије. Увечер учиним све онако како ми Даринка казала, а тако све до девет вечери. И видим ја све престало ка’ да ништа није ни било! Фала Богу кад сам се и овак’ прошла. После неки дан скобим Жику, води кобилу на пашу. Кажем му да стане и да преграјимо лечке. Испричам ја њему за све ово, а човек се крсти и ништа не зна. Наједан пут се насмену, па ми рече: „Одкуд сам ја знао да ти мен’ волиш радиш то. И ја сам теб’ волео, ал’ рачунам удата си жена, а имаш децу.“ И тако по’ватамо се ја и Жика некол’ко пут, а кад ми и то досади, врнем се код своје деце и мужа и ете, ту сам до дан-данас.
Интервју:
За неготинску крајину влада мишљење да се на великом делу њеног подручја и данас за разне сврхе и циљеве користи магијско деловање, и да се овде њоме бави велики број људи. Посебно је, како се прича, снажна влашка магија, иако се она примењује подједнако у влашким и у српским селима, а о њеној моћи доста се зна не само овде, већ и у целој Србији а посебно у Београду. Неки чак верују да је влашка магија најјача на Балкану па и у целој Европи. Један од оних који је добар део свог живота искрено посветио истраживању магијског деловања на један другачији начин, скупљајући бележећи приче, како врачара и вештица тако и оних који су од њих тражили услуге и помоћ, је Златимир Пантић из Штубика код Неготина, педесетогодишњи матичар и референт месне кан-целарије у овом селу. После бројних разговора, несвакидашњих доживљаја и прича које је записивао, Пантић је у издању „Завета“ из Велике Плане објавио књигу „Тако је било, очију ми“. У њој је забележио, како каже, истините приче искрена сведочења људи са подручја источне Србије, од Мироча Хомоља преко Дели Јована и Ртња до Тресибабе и Старе Планине, о сусретима са нечастивим надприродним силама, оноземаљском животу, мистериозним необјашњивим појавама. Пантић је снимио и шест етно филмова.
Часопис „Омаја 1“
