Биљана Јанковић

Станислава Ивановић деценијама живи на пола пута између Ваљева и Кошарника, села на јужној страни Медведника, у којем је рођена. Ту је доживела највећу срећу и највећу жалост. Непосредно после Другог светског рата удали су је за једног официра ОЗНЕ, Личанина, који је живео у Ваљеву, јер су мислили да ће тај брак бити довољан да сачува њена два брата које су четници пред сам крај рата моби-лисали иако су били скоро деца. Међутим, ни њена лепота, ни богат мираз, нису били довољни. Један је у рату нестао, а другог су пронашли неколико месе-ци после рата, на једној падини Сувобора, мртвог, са једним оком загледаним у вечност. Иако је много волела браћу, пред мужем за њима није смела ни сузе пустити. А затим је дошла 1948. и њеног мужа међу првима ухапсише као информбировца. Одвели су га некуда и више се није вратио. Неколико дана по ње-говом одвођењу дошле су две активисткиње тражећи од ње да се од њега разведе и да га се јавно одрекне. О томе Станислава прича:

Грешна ми душа, али, кад су те жене рекле зашто су дошле прихватила сам њихов долазак као Божји дар и одмах потписала зашто се одричем мужа.Развели смо се и ја се две године касније удадох за једног момка из мог села који је у то време радио у градској пекари. Међутим, пуних девет година нисмо имали деце. Обишли смо све лекаре, узалуд. Онда ја почех обилазити сваку врачару за коју су биле чуле мати и свекрва. Десете године, у пролеће, баш кад сам изгубила наду да ћу икада родити, осетих да сам у другом стању, и на Крстовдан родих девојчицу којој кум даде име Крстина. Али, како смо ми сматрали да то име не одговара једном градском детету, „прекрс-тимо“ је у Кристину. Међутим, све буде да прође, бар на овом свету. Недуго по поласку у школу, моја Кристина се разболела. Пет година смо је лечили, али нико јој није могао помоћи. Године 1970. прве недеље по Крстовдану добила је прву менструацију, а друге недеље умрла. На неки начин са Кристином сам умрла и ја. Сећам се, гледала сам у своје дете бледо и смирено у смрти по први пут откад се она разболела постала свесна да више не пати, да смрт није крај већ само неки при-вид, нешто као магла која од нас сакрива пут којим прелазимо из једног у други живот. По први пут почех да верујем да је моје дете из овог отишло у неки срећнији свет. Због тога ни бол ни тугу нисам осећала, у мени је постојала само једна нада: да ћу, кад умрем и станем пред лице Божје, наћи коју реч да му се захвалим за године кад сам имала Кристину. Живела сам са том надом свесна да негде, независно од мојих жеља, постоји тај други свет у којем је моје дете срећно. Веровала сам да моја Кристина у том свету расте као њене вршњакиње у овом. Вера ми је давала наду, а нада веру, све док некако у лето 1978. нисам почела да сањам једну врло лепу девојку. Без обзира шта сам сањала, лик те девојке обавезно је био у мом сну, као да је на нешто хтела да ме подсети. Сањала сам је и ноћу и дању.

Једне ноћи сањала сам да се моја Кристина удаје да нас две идемо да купимо венчаницу. Кристина је пробала скоро сваку коју је видела, али је свакој нашла неку ману… Била сам већ уморна, од тих силних венчаница све ми је било бело пред очима, а помало ме и хватао страх да ли ћемо уопште пронаћи венчаницу по њеној жељи. Али, она је и даље неуморно трагала. Изашле смо из продавнице непосредно пред затварање и кренуле кући, са намером да потрагу за венчаницом наставимо сутрадан. Нисмо прошле ни сто метара низ улицу кад је Кристина одједном ускликнула и претрчала на другу страну. Потрчала сам за њом пуна страха да јој се шта не деси и пред једном малом радњом за израду венчаница затекла ону девојку коју сам стално сањала. Одушевљено је гледала у венчаницу у излогу, затим се окренула мени рекла:

– Мама, овакву да ми купиш, молим те! Ниједна девојка нема такву венчаницу!

Пробудила сам се и испричала мужу шта сам сањала, али он није хтео ни да ме саслуша. Он никада није веровао да осим нашег постоје и неки други светови. А ја сам из ноћи у ноћ сањала Кристину, непрекидно је тражила да јој купим венчаницу јер јој ускоро долази момак за ког треба да се уда. Нисам знала шта да радим, а о томе како да јој пошаљем венчаницу размишљала сам данима. Причала сам о томе свекрви, јер ми је мајка била умрла и она ми рече да одем у цркву и да се исповедим. Тада је још на дужности у нашој парохији био сад покојни поп Милоје, а ја сам га веома поштовала. Било вам је доста да га погледате па да вам буде јасно да верује да постоји Бог. Једне недеље дошла сам пре службе код њега, исповедила се и замолила га да ме посаветује шта да урадим да би ти снови престали да ме муче. Благо ме прекорео што ћерку нисам сахранила у венчаници рекао ми да венчаницу купим, наменим је својој кћери, да изађем на аутопут, стопирам неког од пролазника и дам му венчаницу. Да објасним зашто тако радим и да кажем да он, или она, венчаницу може продати или урадити са њом што год жели. Мој муж опет није хтео ни да чује; било му је сулудо да баца новац за венчаницу ћерки која је умрла пре осам година. Међутим, моја свекрва дође из села даде ми много новца и једног јутра кренем рано, пре него што је мој Средоје дошао с посла, и у Ваљеву купим венчаницу која је стајала у излогу исту онакву какву је желела моја покојна Кристина. Други дан кажем Средоју да идем да помогнем око славе једној комшиници, он леже да спава а ја узмем ону венчаницу и изађем на аутопут да стопирам. Цео дан стајала сам на једном месту, ноге су ми се укочиле, падала је и нека ситна киша, била сам сва прозебла и нико није ни помислио да стане. Стајала сам и плакала… Гладна, уморна, озебла, стискала сам венчаницу у рукама. Више нисам могла ни да стојим, мрак је већ био почео да пада кад сам видела да се приближава неки камион. Истрчала сам на пут и почела да машем обема рукама. Камион је стао. Војни  видех по маслинастој боји и таблицама. Возач је отворио врата, изашао прекорно ме упита:

– Мајко, шта вам се то десило кад сте баш овај камион зауставили?

Почела сам плакати још јаче и кроз плач једва објаснила да сам сањала своју покојну ћерку и да је од мене непрекидно тражила да јој купим венчаницу, јер ће јој ускоро доћи момак за ког треба да се уда, а кад смо је сахранили нисмо јој обукли венчаницу. Рекла сам још да они са венчаницом могу урадити што год пожеле, али да је узму јер не могу више да стојим и чекам да неко стане. Возач је узео венчаницу и рекао да ће замолити родитеље војника, чије тело возе, да венчаницу ставе поред њега кад га буду сахрањивали…

Неколико ноћи касније сањала сам моју Кристину како иде према некој цркви, у венчаници, руку-подруку са једним младићем у униформи, а много младих иза њих. Пробудила сам се пуна неке тихе радости и први пут откад је Кристина умрла почела да певушим неку песмицу. По подне, кад се мој муж пробудио, рече ми да је сањао нашу покојну Кристину како се удаје. Исти такав сан сањала је и моја свекрва. А ја ни данданас не знам да ли је то био само сан…
Станислава од тад више никада није сањала своју Кристину.

Часопис „Омаја 1“