Почетком 18. века у Банату је постојао обичај да се покојници након сахрањивања ископају, а затим врате у земљу да се не би повампирили, наводи се у запису пронађеном у бечким архивима.
У селу Радојеву, једном од најстаријих српских насеља на граници са Румунијом, забележена је „битка са вампирима” у 18. веку. Реч је о званичном извештају који је мајор Санитета Јожеф Фареди Тамарски поднео октобра 1732. године царском војном одсеку у Београду.
У јулу 1732. Тамарски је по налогу виртембершког кнеза послат у Радојево, тада Петерду, да истражи погибију 11 становника који су умрли у јануару и фебруару те године. У његовом извештају, који се сада налази у бечком архиву, наводи се да су мештани тврдили да су сви погинули као жртве вампира по имену Милош.
Вампир Милош, чије презиме не зна, доживотно је, објавио је Тамарски у свом извештају, важио за неку врсту вештице. Имао је птицу коју је научио да говори и припитомљеног вука, што је, према речима мештана, био доказ његове магичне моћи.
Тамарски је покушао да убеди мештане да вампири не постоје, али је после неколико дискусија закључио да нису спремни да прихвате његове аргументе, па је одлучио да ексхумира неке од покојника.
Најпре је откривен Милош, који је сахрањен 15 месеци раније (априла 1731). Када је уклоњена земља и подигнута дрвена плоча којом је леш био покривен, Милошево тело је изгледало потпуно нетакнуто, а очи су му биле широм отворене, иако их је жена затворила након његове смрти.
Из његових уста је полако текао танак млаз крви, а крви је било на дрвеној плочи испод леша, као и на земљи испод плоче, написао је Тамарски.
Влада у Бечу је била заинтересована за овај феномен, а извештај мајора Тамарског је јединствен запис, сачуван у бечком архиву као оригинални документ тог времена.
У извештају се наводи и да је, пошто су мештани то захтевали, мајор Тамарски наредио да се Милошев леш прободе ножем, а затим, из страха да ће мештани после његовог одласка поново ископати „вампира“, наредио да се леш бити покривен гашеним кречом.пре него што се гроб поново затрпа.
Саслушавши рођаке 11 жртава, сазнао је да су умрли у року од шест до десет дана након слетања; ноћу су имали страшне ноћне море, а неколико њих имало је плаве трагове на врату.
Тамарски је одлучио да ископа гробове. Осам лешева је било у стању распадања, а тела двоје преминулих су добро очувана.
Међутим, чинило се да последња откопана жртва, жена, спава, а њени удови су били савршено покретни.
На основу изгледа ова три леша, Тамарски је дозволио варошанима да са њима ураде исто што и са првим „вампиром“ – Милошем.
Та прича је живела у сећању грађана, то сећање је избледело, а то гробље није сачувано, па је документ бечке дворске канцеларије драгоцен као незаобилазна литература у проучавању вампирског феномена, каже новинар Славко Попов, хроничар овог дела Баната.