Код већине Јужних Словена идеје о вампирима, њиховом стварању и одбрани од њих су веома сличне, али не и идентичне. У Србији и Босни је постојало веровање да је вампир настао из леша у који је ушао неки ђавољи или нечисти дух, из разлога које ћемо даље пратити. У Бугарској постоји веровање да из сваког неопраног леша настаје вампир. Дакле, купање умрлог има ритуално значење, то увек раде одрасли покојниковог пола, купање се обављало водом и босиљком и вином. Та вода је бачена из дома јер се сматрала опасном за живе, а забележено је да се користила и у црној магији.У појединим крајевима Босне, Србије, Бугарске, Македоније памти се да су мртви мазани вином и уљем. И неожаљени и неопевани, као и некрштени (углавном мала деца) сматрани су подобнима за вампиризацију. Верује се и да се повампирују људи који никада нису избодени, мртви чије су тело додирнули, или ако је мачка, пас, миш, птица прешла преко мртваца или његовог гроба. Као заштита од такве могућности уведено је бдење над покојницима.Покојников гроб је ископан на дан сахране, уз веровање да се не сме остављати отворен преко ноћи управо због могућности да у њега уђе нека животиња и изазове вампиризацију. И оплакивање и оплакивање мртвих потпадали су под обредне шифре као превенција од повампирења, мртви се није смео оплакивати ноћу, нити се смео оплакивати пре него што буде спреман за сахрану. Из истих разлога, мртвацу су морале бити затворене очи, а никоме из погребне поворке није било дозвољено да се врати.Веровало се да су анатемисани и одбачени од цркве и заједнице, затим људи рођени у нечисте (некрштене) дане, деца рођена од мајке која је у трудноћи јела месо мртве животиње (без клања и крварења) , људи који су имали ране, такође су се повампирили ако им се ране нису чистиле врелим вином или уљем.У неким крајевима веровало се да људи који су чинили зло у животу, убице, лопови, развратници, алкохоличари и гатаре и гатаре који су се бавили црном магијом постају вампири. Из предострожности, у неким крајевима усне, ноздрве и уши покојника су затварани памуком, а у Родопима (Бугарска) постоји обичај да се на покојнику остављају метални предмети са огњишта, негде се поставља и гроб. на ватри два-три дана после сахрањивања.јер је веровање у ватру као апотропејску справу било укорењено у нашим прецима.