Словенска митологија (или словенска религија) — систем веровања и обичаја словенских народа који је еволуирао у периоду од око 3.000 година. Претпоставља се да неки од његових делова датирају из неолита, па чак и мезолита. Ова религија има много заједничких елемената са другим индоевропским религијама. Многе генерације словенских уметника инспирисане су својим народним фолклором: Садко у подводном царству Иље Репина (1876)

За разлику од старогрчке и египатске митологије, не постоје оригинални записи који сведоче о карактеру словенске митологије. Иако постоје различита мишљења, још није доказано да су Словени пре христијанизације имали писменост; стога су се сва веровања и традиције преносили са генерације на генерацију и заборављали су током векова након појаве хришћанства. Пре тога су оскудне записе о словенској вери писали хришћански мисионари које ионако нису много занимали пагански обичаји, а извесно је да њихови записи нису објективни. Пронађени су археолошки налази попут идола и олтара, али они само потврђују постојеће историјске записе и не говоре ништа ново. Фрагменти старих паганских веровања сачувани су до данас у народним веровањима и обичајима, песмама и причама свих словенских народа. Задатак историчара и фолклориста је да из њихових савремених остатака реконструишу древне митове и легенде – задатак који је веома сложен и тежак.

Писани извори

Још нису пронађени писани извори за словенска веровања која датирају из времена пре сеобе Старих Словена. Једини изузетак би био Херодот у чијим Историјама помиње племе звано Неури на крајњем северу где су се људи маскирали у вукове неколико дана у години. Неки истраживачи сматрају да се радило о словенском племену, јер тај обичај може имати везе са веровањем у вукодлаке, док други сматрају да је то био древни словенски карневал у част бога Велеса, где је група младића лутала по село обучено у вукове. Међутим, још није утврђено да ли Неури имају везе са старим Словенима.

Словенску митологију први пут дефинитивно помиње у 6. веку византијски историчар Прокопије, чији Беллум Готхицум описује веровања једног јужнословенског племена које је прешло реку Дунав и наставило на југ до свог одредишта, све за два дана. По њему су ови Словени веровали у једног јединог бога, господара свих осталих, који је створио гром и гром; иако историчар не помиње име бога, његов опис показује да је Перун. Такође Прокопије помиње разна веровања у демоне и нимфе (тј. виле), али не помиње ниједно друго име.

У Русији постоје налази да се веровало у богове Перуна и Велеса. Такође Нестор Летописац описује пантеон који је успоставио Владимир И у Кијеву 980. године. Овај пантеон чинили су Перун, Хорс, Дажбог, Стрибог, Симаргл и Мокош. Хипатијев кодекс Прве хронике помиње и бога Сварога, који је упоредив са грчким богом Хефастионом. Занимљив је и источнословенски еп „Сповест о походу Игоровом” у коме се помињу Велес, Дождобог и Хорс. Оригинални еп датира из 12. века, иако постоје нека мања неслагања око његове аутентичности.

Коледа – бог зимског сунца.

Најбројнији писани извори говоре о западнословенском паганству, од којих су највећи хроника Титмара Мерсемурског, која датира с почетка 11. века, а описује храм у граду Риедегост у коме се славио велики бог Сварогић. Према Титмару, ово је било најсветије место паганских Словена, а Сварогић је био њихов најважнији бог.

Такође, прилично вредан документ је Цхроницле Славорум који је крајем 12. века написао Хелмонд, немачки свештеник. Он помиње ‘ђавола’ Црнобога (Зернебоха), бога Поренута, богињу Сиву, неке вишеглаве богове чија имена није знао, и на крају, великог бога Севида, који се славио на острву Риген, а према до Хелмонда, био најважнији бог западних Словена.

Трећи и вероватно најважнији извор је дански хроничар Саксон Граматик који у свом делу „Дела Данаца“ (Геста Данорум) описује рат који је дански краљ Валдемар водио 1168. године против Венеда од Ригена, и њихов пораз и уништење тамошњег великог храма Севида. Такође, Саксон детаљно описује обожавање бога Севида, обичаје који су важили за њега и његову високу четвороглаву статуу. Саксон такође помиње вишеглаве богове међу осталим словенским племенима: Руђевит, Поревит и Порентије.

Четврти главни извор су три житија немачког епископа-ратника Св. Отона, који је почетком 12. века водио неколико мисија у региону словенских племена близу Балтика. Према рукопису, најважнији словенски бог био је Триглав, чији су се храмови налазили у граду Шћећину. У градовима Волгаст и Хафелберг био је чувен бог рата Геровит, тј. Јаровит, вероватно Јарило са источнословенског фолклора.