Археолошки налази
Пронађене су статуе неколико словенских богова. Године 1848. на обали реке Збруцх пронађена је висока камена статуа са четири лица и каменим шеширом. Због сличности са оним описаним у Ригену, закључено је да је то била Севидова статуа, иако није било јасно да ли је то оригинални Севид из Ригена. Неколико других статуа са више глава пронађено је на другим местима. Међу рушевинама Преслава, главног града средњовековне Бугарске, пронађена је мала статуа са четири главе из 10. века исклесана од кости. Двоглава дрвена статуа величине човека пронађена је на острву у језеру Толензе код Нојбранденбурга: у средњем веку ово је била земља словенског народа Доленци, чије име носи језеро. Осим тога, у Далмацији (Хрватска) је откривена троглава статуа, на брду, на коме је исписано име Сувид, недалеко од врха планине Динаре званог Троглав.
Индоевропски обичај гозбе код нас се зове слава, што потиче од чина „слављења“ или „уздизања“ божанстава.
Откривени су и остаци још неколико словенских светилишта. Нека археолошка ископавања на рту Аркона на острву Риген открила су остатке великог храма и града који одговарају онима које је описао Саксо. У Новгороду су пронађени и остаци старог олтара посвећеног Перуну. Олтар се састоји од широке, кружне платформе која окружује статуу. Платформа је окружена јарком са осам апсида, где се налазе остаци жртвеника. Сама тврђава је била веома слична другим таквим пронађеним локалитетима.
Сви ови археолошки налази имају неколико заједничких аспеката. Богови имају неколико глава, а места имају неколико жртвених олтара. Све ово потврђује записе хришћанских мисионара, а такође указује да су Словени боговима придавали велики значај са више аспеката. Значајним се сматра и неколико лонаца из 4. века из черјачке културе. Руски археолог Борис Рибаков закључио је да су чланци на њима делови словенског календара.
Списи и хронике
Религија Балтичких Словена, који су последњи напустили веру у много богова, реконструише се првенствено на основу историјских хроника XI и XII века, и то:Титмара из Мерсебурга (око 1012—1018), списа Адама из Бремена Дела Хамбуршких Епископа (лат. Gesta Hammburgensis Ecclesiae) (око 1074—1076) и Хелмолдове Словенске Хронике (лат. Chronica Slavorum) између 1167. и 1186. Корисни подаци се могу наћи и у биографијама бамбершког бискупа Отона у којима су описани његови походи против Словена на Балтику, а посебно њихови храмови. Биографије су у XII веку написали монаси Прифлигенсис (лат. Prifligensis), Ебо (лат. Ebbo) и Херборд (лат. Herbord). Од скандинавских извора, користе се дела Книтлингасага (лат. Knytlingsaga) (писана између 950. и 1190) и Сакса Граматика (лат. Sax Grammaticus), у коме су описани походи данског краља Валдемара против Словена.
За религију Источних Словена најзначајнији извор је Повест минулих лета (рус.Повесть временных лет ) такође знана и као Несторова и Примарна хроника настала у првој половини XII века, у којој се наводе имена богова поштованих у Кијеву. Мање су поуздани подаци садржани у спеву Слово о Игоровом Походу (крај XII века), као и у полемичким списима насталим између XI и XVII века. Битан извор представљају и уговори између Византије и Русије из 945. и 971, сабрани у „Повестима минулих лета“.
Извори за предхришћанска веровања Јужних Словена веома су оскудни, али се митолошки елементи могу реконструисати на основу усмених предања, топонима, фолклорних обичаја и поређењем тих података са религијом осталих Словена. Пре свега корисна су поређења са предхришћанском религијом Руса и Полапских Словена, то јест такозваних (Лужичких Срба), а мање значајна су оскудна знања о предхришћанској религији Чеха, Словака и Пољака.
За стару веру Западних Словена, не постоје ваљани извори, али има неколико старих списа који наводе нека имена словенских божанстава. У „Историји Пољске“ Јана Длугоша (око 1460) су уз имена словенских наведена и одговарајућа божанства из римске митологије (Yesza — Јупитер, Lyada — Марс, Dzydzilelya — Венера, Nya — Плутон, Dzewana — Дијана, Marzyaba — Церера, Pogoda — Време, Zywie — Живот)
